Prevod romana "Mora" na ruski jezik, koji je nedavno objavljen u Sankt Peterburgu u izdanju "Aleteje", samo je jedan od povoda za razgovor s piscem Aleksandrom Jugovićem.
Prošle godine dobio je nagradu Kočićeva knjiga, njegova drama "Placebo" imala je pozorišnu premijeru u Ustanovi kulture "Vuk Karadžić", roman "Mora" objavljen je i na grčkom, a "Jeste i biće" na makedonskom jeziku.
Poslednji roman "Usamljenik sa Rodrigesa" se trenutno prevodi na francuski, čime će biti upotpunjena veoma uspešna godina. Zadovoljni ste?
- Teško će ijedan pisac sebe smatrati uspešnim. Naprotiv, kod pisca postoji bolest stalnog preispitivanja i večite sumnje. Najveći piščev strah nije strah od suda književne kritike ili čitalačke publike, već strah od čitanja sopstvene knjige. Veliki broj pisaca objavljenu knjigu nikada ne otvori. Krije je od sebe samog. Pisac jedva čeka da njegova knjiga izađe iz štampe, a onda kad se naslov pojavi u knjižarama, optužuje i sebe i izdavača za brzopletost. Tako da, ne zamerite, ne mogu dati jednoznačan odgovor na ovo pitanje.
Prošle godine je "Usamljenik sa Rodrigesa" ušao u širi izbor i za Ninovu i za nagradu Beogradski pobednik, ali ste ga pre sledećeg kruga glasanja povukli iz nadmetanja za obe nagrade. Kako sada gledate na tu odluku?
- Nažalost, u našoj književnoj i kulturnoj sredini po pravilu se očekuje svrstavanje na nečiju stranu. Jedva se čeka da neko bude protiv nečega. Relativno skoro je bivši upravnik veoma značajnog pozorišta, njegovo ime nije bitno, on je paradigma, negativno komentarisao stvaralaštvo savremenog pisca koje uopšte ne poznaje. Na pitanje koja je dela tog autora pročitao, odgovorio je: "Neke njegove priče." A taj književnik nikada nije objavio nijednu priču. Upravnik je, dakle, uostalom kao i mnogi drugi kulturni poslenici, tek nešto načuo o autoru koji nije iz njegovog kružoka, koga ne vole njegovi prijatelji, ne trpe njegovi interesi, pa mu shodno tome ni delo nema umetničku vrednost. Tako se danas donose književni sudovi i tako se kreiraju književna atmosfera i ukus.
Postojali su pisci čija dela nisu prepoznali njihovi savremenici...
- Da, s tim što je vreme umelo sve da ispravi, pa je ta literatura po pravilu postajala važniji deo čitalačke lektire od one već afirmisane u elitističkim književnim krugovima. Disova poezija je najbolji primer. Nažalost, počinjem da sumnjam u pravdu kad je književnost u pitanju, jer nisam siguran u današnju čovekovu spremnost i volju da otkriva svet oko sebe. Ljudi žive, vole se, informišu se, čak i jedu preko telefona, postajući servis jednog velikog računara. Sve je u svrsi profita i svodi se na reklamu, pa toga nije pošteđena ni literatura. Ne čita se kvalitetna, već dobro izreklamirana knjiga. Imate paraliteraturu u knjižarama, na bilbordima, na rafovima marketa, šljašti, zavodi, smeje nam se u lice, a odlične knjige su u magacinima. Danas se najprodavanije knjige posle kupanja ostavljaju na plaži pred sumrak. I oni što ih čitaju svesni su da su bezvredne.
Težak posao: Opiranje banalizaciji
Kako promovisati prave vrednosti u književnosti?
- Ima izvanrednih izdavača, mislilaca, kritičara, prevodilaca, poput Jagoša Đuretića, Branka Kukića, Aleksandra Jerkova, Mladena Veskovića, Đorđa Krivokapića, potrebno je samo pratiti njihove tragove. Ali to što oni rade nije zabava, već posvećenost, uporan i težak posao kojim brane ono malo književne vrednosti koja se još batrga i opire banalizaciji i podilaženju različitim vanknjiževnim interesima.
Kurir.rs/ A. Kocić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
