Granica između studija glume koje je mlada Teodora Dragićević završila pre mesec dana i njenog zvaničnog početka karijere gotovo da ne postoji. Njeno formalno znanje na akademiji paralelno je dopunjavalo iskustvo koje je sticala u nekoliko serija. Tek što je završila snimanje "Heroja Halijarda", dobila je glavnu žensku ulogu u nastavku "Tajkuna". Svemu tome najbolja uvertira bila je ekranizacija "Nečiste krvi", koja se našla i na platformi Netfliks. U iščekivanju premijere serije "U klinču", koja je zakazana za kraj avgusta, Teodora nasmejano i spontano, onakva kakva inače jeste, otkriva onaj deo sebe koji publika pred kamerom ne vidi.
Mnoge vaše kolege kažu da gluma pripada mladima. Slažete li se s tim, kao neko ko je na početku?
- Nekad mladima može da bude lakše zato što su za glumu neophodne energija, ljubav prema životu, želja za igrom, ali isto tako potrebni su dubina, emotivnost i mudrost. Profesor Vladimir Jevtović, o kom smo mnogo slušali na akademiji i van nje, govorio je da gluma nije trka na sto metara, nego maraton. Zato naša mladalačka poletnost i energija bez utemeljenja koje čine preispitivanje, unutrašnji rad na sebi i samodisciplina mogu da budu pogubne po nas. Ovo je posao koji može mnogo da zavara čoveka, zato treba negovati dete u sebi, ali ostajati smiren i mudar.
Tek što ste završili rad na "Herojima Halijarda", snimate seriju "Tajkun 2". Da li je sve u vašem poslu onako kako odluče reditelji i producenti?
- Na svaki projekat gledam kao na saradnju: mene su pozvali da odigram neku ulogu, a ja sam taj poziv prihvatila jer sam želela. Svako može da odbije ili da izabere nešto drugo što bi u tom trenutku radio. To je sve slobodna volja. Obe strane odlučuju.
Kakav je Dragan Bjelogrlić kao partner?
- Imala sam sreću da sarađujem sa veoma pametnim ljudima, na "Nečistoj krvi" sam prvi put videla kako Dragan radi, oduševilo me je toliko poznavanje svega, ne samo ispred nego i iza kamere. Na "Tajkunu" samo nastavljam da učim, a imam i od koga. Svi moji partneri su odlični glumci, a i cela podela je fenomenalna. Za to su se pobrinuli reditelji Jelena Gavrilović i Ivan Stefanović. Direktor fotografije je Radan Popović, kostim radi Ašok Murti. Svaki dan na setu učim ne samo od glumaca nego i od kolega iz svakog sektora, a najveće bogatstvo u glumi je zanat. Kada si u njega najsigurniji, onda možeš da se opustiš i da se igraš.
Koliko je teže snimati dramu, tako tešku priču, a uz to i epohu kao što su "Heroji Halijarda"?
- Moj posao je poseban po tome što moraš da uđeš u svačije cipele, pa tako je uzbudljivo bilo ući u Radmiline cipele ili opanke. Vreme u kojem ona odrasta i mesto su potpuno različiti od onih u kojima sam ja odrastala. Mala sredina, njene godine, jako pošteni i časni roditelji su okolnosti koje čine Radmilu naivnom i nežnom, ali u isto vreme ponosnom osobom. Ona je veoma emotivna i ide srcem kroz život, ne misleći na posledice. Živeti u koži takve osobe neko vreme je veoma posebno iskustvo.
Glumica Nela Mihailović, s kojom ste radili i u "Nečistoj krvi", u "Herojima" vam je majka. Može li kolega kao partner da olakša glumački zadatak?
- Naravno, kada vam je dobar partner, mnogo je lakše odigrati svaku scenu. A svi znamo da je Nela Mihailović fenomenalan partner, glumica, osoba. Ne treba dalje da vam pričam kako mi je bilo da igram u svom prvom filmu sa njom.
Radoš Bajić je rekao za vas da ste nova Milena Dravić. Imponuje li vam takvo poređenje?
- Radoš se prema meni i prema svim mojim kolegama odnosio predivno tokom snimanja "Heroja Halijarda". Set je bio pun topline, iako je bilo prenaporno, jer to zahteva ta tema. I hvala mu na tom poređenju.
Krajem meseca premijerno će biti prikazana serija "U klinču". Po čemu pamtite snimanje?
- Pre svega po mladalačkom duhu i ozbiljnom kvalitetu serije. Većinu glavnih uloga igraju veoma mladi ljudi, kao što i ekipu iza kamere jednim delom čine mladi, ako ne po godinama, po duhu svakako. Zato mi je bilo predivno da radim ovu seriju. Moj glavni partner je Mihajlo Veruović Vojaž, koji je predivno uradio svoju ulogu. Bio je veoma pažljiv i posvećen. Moja uloga nije velika, ali je prilično značajna za početak serije i neke scene su bile veoma zahtevne, ali je ekipa iza kamere bila puna podrške da ih nije bilo teško izneti.
Imate li uzore u glumi?
- Ne bih rekla da mi je neko jedan uzor, ali uživam da gledam svoje kolege koje su drugačije od mene, da upoznajem drugačija sredstva od onih koje ja imam i da tako učim. Moja klasa (Jovana Berić, Marta Bogosavljević, Luka Grbić, Andrijana Đorđević, Đorđe Kadijević, Aleksa Marković, Nikola Mijatović, Iva Milanović, Mina Nenadović), na primer, sastavljena je od 10 potpuno različitih karaktera, od 10 potpuno različitih talenata i ja sam za četiri godine studiranja, gledajući ih, veoma mnogo od njih naučila.
Po čemu pamtite "Biser Bojane", gde ste imali prvo iskustvo pred kamerom?
- Prvi put sam ušla u kostim, šminku, videla set, sve je bilo nekako brzo, uzbudljivo i čudno. Tako je uvek kad je prvi put.
Na samom početku karijere susreli ste se sa četiri klasika: Gorkim, Borom Stankovićem, Tolstojem i Ćosićem. Mislite li da ništa nije slučajno?
- To se samo desilo, i srećna sam i zahvalna što sam imala mogućnost da igram te divne uloge.
Da li je pozorište savršena protivteža rada na televiziji? Sezonu za nama obeležila vam je i Nataša Rostova u komadu "Rat i mir".
- Pozorište je drugačije, ali je podjednako uzbudljivo kao i film. Razvijaju se različita sredstva. Zato mi je drago što trenutno radim i u pozorištu i na filmu, da bi se i jedna i druga sredstva razvijala paralelno. Osim što igram Natašu Rostovu u "Ratu i miru", zajedno sa svojom klasom igram naše ispitne predstave "Hajde da improvizujemo", "Greta iz Fausta", "Bajke za decu i odrasle". Dođite da ih gledate i videćete da je pozorište isto uzbudljivo kao i film.
Možete li da procenite da li ste rano, sa samo 16 godina, birali profesiju ili ste sigurni u svoj izbor?
- Srećna sam što sam tako rano izabrala profesiju. Što sam starija, sve više se uveravam u činjenicu da stvari koje izaberemo intuitivno, kojima samo odlučimo da se predamo bez previše razmišljanja, na kraju ispadnu pravi izbor za nas. Duša je nekad pametnija od glave.
Verujete li u sudbinu?
- Mogu da kažem samo da se slažem sa odgovorom koji daje Vladeta Jerotić u knjizi "Samo dela ljubavi ostaju", u poglavlju koje se zove "Vera i sudbina".
Pomaže li vam gluma da lakše razumete neke životne probleme i izazove?
- Gluma širi i um i dušu. Sama činjenica da moraš da razumeš hiljadu različitih ljudi, njihove karaktere, odluke, ljubavi i mržnje, prošlosti, govori o tome da moraš da se baviš radom na sebi. Neosvešćen čovek ne može da bude dobar glumac, a osvestiti sebe znači upoznati svoje najrazličitije strane i osobine, zavoleti ih i prihvatiti. Samo tako ćeš moći da zavoliš i opravdaš svaki svoj lik koji igraš, makar on bio najgori negativac.
Je li to što gluma nema fiksno radno vreme njena prednost ili mana?
- Može da bude i prednost i mana, kao i sve. Pitanje je samo kako se postaviš. Moj posao je iz tog razloga u poređenju sa drugim poslovima teži, nikad ne znaš kad ćeš biti kod kuće, kad ćeš moći da se posvetiš porodici, prijateljima, jednog dana deci... Ali, isto tako, ako se pravilno postave prioriteti, svako može da organizuje posao tako da on ne smeta porodici.
Da li je bolje za glumicu da je u realnom životu stidljiva ili, naprotiv, prodorna osoba?
- Ne bih da generalizujem. Poznajem glumce koji su stidljivi i povučeni, a kad izađu na scenu, promene lični opis, nikad ih ne biste povezali sa osobom van scene koju ste upoznali. Isto tako, poznajem divne glumce koji su ekstrovertni, ljude koje ćete odmah primetiti čim uđu u bilo koju prostoriju. Ni za šta nema pravila.
(Kurir.rs/ TV Ekran: Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
