Bujne sede kose i brade, bujnih misli i stihova, Adam Puslojić (1943 - 2022) i pojavom i perom delovao je kao čudotvorac. A čudotvorci ne umiru, zar ne? Zato nas je njegova smrt sve iznenadila kada smo pred Novu godinu, 31. decembra prošle godine, čuli vest o njegovom odlasku u večna pesnička lovišta. Adam je baš tako delovao, večito u lovu na stihove, bio je u stanju da iz čista mira, usred najveće gužve, usred posete prijateljima ili Muzeju knjige i putovanja Udruženja Adligat, zastane, uzme karton ili šta god mu se nađe pod rukom, čak i goli zid ili kamen, i tu ispiše celu pesmu iz duše, spuštenu s ko zna kojih dubina... Katkad je delovalo kao da ne lovi on stihove, već da love, jure oni njega, da on sam nije čovek, nego pesma.
Prevodilaštvo
Puslojić je bio jedan od začetnika pesničkog pravca klokotrizma, autohtonog pesničkog pokreta nastalog u Srbiji. U retkim trenucima kada nije bio pod nadahnućem nebeske pesničke muze, bavio se prevodilaštvom, mada mu se muza često mešala i u prevode, pa su njegovi prepevi Nikite Staneskua među najboljem što Srbija ima prevedeno s rumunskog jezika. Zato ne čudi da mu je avgusta 2021. godine u Nacionalnom muzeju rumunske književnosti dodeljena nagrada „Mihaj Eminesku“ za poeziju i prevodilaštvo. A preveo je čak osamdeset knjiga s rumunskog jezika, dok njegova bibliografija sa autorskim delima broji čak 120 knjiga! Nije bio samo talentovan, bio je očigledno izuzetno vredan, uvek spreman da zasuče rukave i svoj talenat pretoči u delo, ostavljajući ga zanavek budućim pokolenjima.
Puslojić je bio i književni urednik, a naročito je bio zapažen njegov rad u Književnoj reči. Prelomne 1989. godine našao se u Rumuniji i svedočio padu Čaušeskua: njegove izveštaje prenosili su svi srpski, a i mnogi svetski mediji. Bio je počasni član Rumunske akademije od 1995. godine, član Srpskog PEN kluba, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i počasni građanin Negotina, s obzirom na to da je rođen u selu Kobišnici kraj ovog grada koje je do kraja njegovog života bilo njegovo utočište, inspiracija i velika ljubav.
Pa ipak, dva članstva su naročito bila značajna i njemu, i nama koji smo bili oko njega: u Udruženju književnika Srbije i u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat. U UKS bio je njegov dom u kom se često mogao sresti, član Upravnog odbora decenijama, tako smo se i upoznali, mada je, nevičan formama, na jednoj sednici kojoj sam prisustvovao počeo da iz glave govori stihove. Prvu zbirku pesama „Postoji zemlja“ Puslojić je objavio davne 1967. godine - dakle više od pola veka zasipale su zvezde Srbiju stihovima iz njegovih usta i pera.
- Puslojić je jedna od najznačajnijih pojava u srpskoj poeziji u drugoj polovini 20. veka, naročito u šezdesetim godinama, jer je bio jedan od prvih neoavangardista koji su se pojavili na našoj sceni, a svoj odnos avangarde prema stvarnosti i prema svetu oko sebe, prema književnosti i prema jeziku, prema svemu što se u poeziju uključuje, zadržao je do dana današnjeg i razvijao ga u različitim pravcima - rekao je njegov prijatelj, književnik i urednik Književnih novina Bratislav Milanović.
Puslojevićeva poezija objavljena je u više desetina antologija u Srbiji, ali i širom sveta, prevođena je u Rumuniji, Italiji, Makedoniji, Francuskoj, Rusiji, Nemačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Maleziji, Belorusiji, Moldaviji.
Kao retko ko, umeo je da bude oduševljen, čak i nadahnut tuđim književnim delom. Tu za njega nije bilo sujete, ni zavisti, već iskrenog oduševljenja i sreće što je nešto kvalitetno napisano. Kada je pročitao moj putopis o Černobilju, zvao me je s velikim ushićenjem i prepričavao delove koje je pročitao, čak napisavši pesmu o čoveku kojem su oči od radijacije u trenutku poplavele...
Pesme na stubu
Njegovi dolasci u Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti Adligat se pamte i prepričavaju. Pre svega zato što je, okružen knjigama i umetničkim delima, koje je i sam posvećeno sakupljao, uvek dobijao inspiraciju da piše i crta. Na desetinama posveta koje nam je napisao nalaze se iscrtani otisci njegovih šaka, autoportreti koji izlaze s papira i nastavljaju se ko zna gde... Jednom je pesmu ispisao na kutijama u kojima je bila spakovana poezija, a jednom na stubu koji smo se pripremali da okrečimo.
Iako u poznim godinama, voleo je Fejsbuk i redovno na njemu objavljivao. Nekoliko dana pred smrt pisao je o kineskim vojnicima od terakote, ali svojim mnogobrojnim pratiocima i prijateljima takođe poručivao: „Sabrao sam se i odmah oduzeo. Sad sam na apsolutnoj nuli“, ili „Živ jesam i još to mogu odglumiti...“
Njegove knjige „Padam ka nebu“, „Idem smrti na podšišivanje“ pokazuju neobičan, blizak odnos s drugim svetom, a to je dokazao i kada je na Fejsbuku najavio svoj novogodišnji odlazak rečima: „Bliži se kraj nečeg bitnog. Godina ili život, što mu na isto dođe. Moje je tu bilo da mi san ne prođe munjevito ili nebitno.“
Viktor Lazić
