Nakon što je diplomirao na ekonomiji, osvojio titulu mistera Srbije i napisao knjigu, Luka Raco stekao je popularnost kao glumac. Bile su dovoljne samo dve uloge da postane jedan od miljenika televizijske publike.
Sve je počelo serijom "Sinđelići", gde je igrao Ristu, dok sa "Igrom sudbine", u kojoj tumači ulogu Alekse Kanačkog, obara rekord po snimljenim epizodama, kojih je do sada bilo više od sedamsto. U trenutku kad se navršava prva decenija njegove glumačke karijere, za TV Ekran opisuje kako je uopšte stigao među dramske umetnike.
Kako ste reagovali na poziv da igrate u seriji "Igra sudbine"?
- Pozvao me je producent, objasnio detalje i rekao kada je kasting. Koliko se sećam, bila su četiri kruga. Mešali su mi se iznenađenje, oduševljenje i doza treme. Obuzeo me je miks emocija zbog poziva za jednu od glavnih uloga u seriji, za koju je tada planirano čak 100 epizoda. Sada, nekoliko godina kasnije, i u susret 1000. epizodi, kad pogledam iza sebe, teško je shvatiti šta smo postigli i uradili. Ovo je jedan fenomenalan projekat, božanstveno iskustvo, divni ljudi i, ono što je najvažnije, ogromna podrška svih koji nas prate, sa čim se susrećemo skoro svakoga dana.
Koliko ste se promenili tokom tri i po godine rada i jeste li se zasitili ove serije?
- Isti sam Luka kao i na početku, naravno - glumački zreliji. "Igra sudbine" me uopšte nije promenila, ni mene ni kolege koji su stekli ogromnu popularnost tokom njenog emitovanja. To su nas pitali i kad smo stigli do 100. epizode, a evo nas sa još jednom nulom više. Rekao bih - idemo dalje, zašto se zasititi posla koji obožavamo da radimo.
Imate li osećaj da idete na posao kad krenete na set, ili na druženje s prijateljima?
- Ovaj posao je baš kao susret s prijateljima. Nakon tri, četiri godine, mogu da kažem da smo postali pravi prijatelji.
Postoji li neka anegdota koju još prepričavate?
- Ima ih i previše sa seta, ali su više vezane za neke interne priče koje čitaocima ne mogu da budu interesantne. Van seta se svašta dešava. Nedavno me je stariji gospodin, koji je prao kola pored mene u jednoj samouslužnoj perionici, pogledao, dobacio: "Opa, i Kanački sam pere svoj auto", i otišao. Takođe, često me ljudi zaustavljaju na ulici i dele savete na koga da obratim pažnju, koga da se čuvam i ko me najviše voli. Ponekad zaboravim da se radi o seriji, a ne o realnom životu.
Ove godine navršava se tačno decenija otkako ste uplovili u svet glume. Da li je život glumca onakav kakvim ste ga zamišljali?
- Čini mi se nestvarno. I da sam ga zamišljao, ne znam da li bih baš sve ovo zamislio. Veoma sam zahvalan i sebi i ljudima koji su mi bili ogromna podrška.
Smatrate li srećom što je serija "Sinđelići" označila početak vaše glumačke karijere?
- Bila je to prva uloga, predivan projekat s glumačkim velikanima i ogromno iskustvo za mladog glumca.
Pamtite li neki savet glumačkih legendi s kojima ste tu igrali, od Voje Brajovića, Milene Dravić, Mire Banjac, Cece Bojković...?
- Velika je sreća kad na prvom zadatku imate priliku da igrate rame uz rame s tako velikim zvezdama, a pogotovo to što žele da vam prenesu znanje i daju savet. Bila je to velika glumačka škola, koja je trajala skoro šest godina.
Koliko je bilo zanimljivo da u seriji "Nemanjići - rađanje kraljevine" dočarate lik mladog dvorjanina?
- Vraćanje u prošlost, s fenomenalnom glumačkom ekipom, značilo je veliko i lepo iskustvo.
Interesantno je kako ste veliku popularnost stekli već nakon ove tri uloge. Da li vam je žao što ih do sada nije bilo više?
- Iza sebe imam preko 1.000 snimljenih epizoda sa samo tri serije, i veoma sam zadovoljan što sve ide kako treba.
Računate li ipak u prvi susret s kamerom reklamu za čokoladu koju ste snimili sa 10 godina?
- Da. Bio je to moj prvi glumački angažman, koji me je naveo da u budućnosti razmišljam u tom pravcu. Tu već nije bilo kastinga, već jedan interesantan splet okolnosti. Šetao sam Knez Mihailovom s roditeljima kad su nas neki ljudi zaustavili i pitali moje roditelje da li bih želeo da snimim reklamu. Tako je sve počelo.
Zašto niste konkurisali na akademiji, već ste otišli na ekonomiju?
- Ekonomija je takođe moja velika ljubav, pa sa zadovoljstvom kažem da sam uspeo da se ostvarim i na tom polju. To znanje koristim za neke druge poslove kojima se bavim mimo glume.
Šta je presudilo da vas, pored manekenstva i ekonomije, ipak najviše zarazi gluma?
- Teško je to objasniti, jednostavno nešto što vas pokreće i što vas čini srećnim.
Imate li ambicije da napišete još neku knjigu pored one "Portret slikan rečima"?
- Ipak će ostati samo na tome. Kad shvatite da određeni broj mladih oponaša šta radite, kako se oblačite, ponašate, sve to sa sobom nosi veliku odgovornost, ali isto tako i privilegiju da imate tu mogućnost da utičete na njih u što boljem smislu.
Da li je lakše postati mister Srbije ili popularni glumac?
- Mister, svakako.
Šta još volite, a šta vas nervira?
- Volim dobre ljude, putovanja, kvalitetnu hranu, a nerviraju me ljudi koji to ne vole, ali mislim da takvih ni nema.
(TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
