Sergej Polunjin za Kurir: Velika je odgovornost imati srpski pasoš! U Beogradu moram da pazim na kilažu, jer volim šopsku i ćevape

Svetska baletska senzacija Sergej Polunjin 7. septembra će se pokloniti beogradskoj publici u Sava centru, gde će izvesti komad "Raspućin". Ovaj umetnik je sa samo 19 godina postao najmlađi prvak Londonskog kraljevskog baleta u istoriji ove kuće, a o njegovom pokretu i gracioznosti ispisane su stranice hvalospeva. Od pre sedam godina je i ponosni državljanin Srbije, gde je osnovao svoju fondaciju. Humanitarne akcije mu nisu strane, a ekskluzivni intervju za Kurir dao je upravo uoči jednog takvog događaja koji je organizovao prošle godine, na kojem je prikupio sredstva za školovanje talentovanih baletskih umetnika. Tom prilikom otkrio nam je šta ga je privuklo Srbiji, ali i kako se nosi sa statusom superstara.

Čemu vas je naučio balet?

- Disciplini. To je važno, i zabavno je kad ste na časovima plesa zajedno s drugim ljudima dok odrastate. Međutim, kasnije vam to crpi energiju bez razloga. Morate biti veoma jaki iznutra, jer se u baletu odričete kreativnosti.

Kako ste došli na ideju da osnujete fondaciju? Šta vas je motivisalo?

- Moje školovanje u Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu platila je Fondacija Rudolfa Nurejeva. Želeo sam da pomognem mladima. Fondaciju sam prvo pokrenuo od sopstvenog novca, ali sam onda shvatio da, ako želim da pomognem većem broju mladih ljudi, moram da to podignem na viši nivo.

Koliko je teško ubediti ljude da pomognu?

-To je stvarno težak posao. Imam veliku pomoć od divnih ljudi koji rade u fondaciji. Oni zapravo rade većinu stvari, kao što su pozivi i zakazivanje sastanaka. Veruju u misiju, da možemo pomoći deci i stvarno naporno rade na tome, na čemu sam im zahvalan. Nije lako pronaći ljude koji će izdvojiti novac.

Zbog čega?

- Da bi neko donirao novac, on mora da veruje u tvoju ideju i da s njim imaš određenu vezu. U mom slučaju to nije uopšte lako, jer nisam deo nijednog sistema. Svestan sam šta govorim i mislim i zbog toga je potrebno da budem okružen jakim ličnostima, koje se neće plašiti da budu slobodne i žive svoj život.

Šta vas je privuklo u Srbiji?

- Ljudi iz Srbije su bili divni prema meni oduvek. Gabrijela Tana radila je dokumentarac o meni "Plesač", zatim film "Zrnka". Mnoge stvari sam uradio ovde u Srbiji, a naročito u Narodnom pozorištu. Izašli su mi u susret i dali mi priliku da vežbam na njihovoj sceni tokom leta. Takođe, Srbija je veoma pogodna zbog putovanja. Možete lakše da putujete po Evropi i celom svetu (smeh). Dobio sam i srpski pasoš. To je velika odgovornost. Fondacija je svoje mesto našla ovde zahvaljujući ljudima iz Srbije. Drugačije nije bilo moguće. U Srbiji nisam nikad zvanično živeo, ali sam dosta toga ovde stvorio.

Ima li Srbija talentovanih plesača?

- Apsolutno. Dosta njih je do sada već pronašlo put do najboljih škola u Evropi. Jedan od studenata s kojima sam radio, Đorđe Kalinić, svoju karijeru nastaviće u Rusiji, u Teatru Mihajlovski u Petrogradu.

Šta savetujete svojim kandidatima?

- Na početku je najvažnije da shvate gde žele da budu i da ne troše vreme na stvari koje su beznačajnije. I rad. Neophodno je da se uloži mnogo truda u to što radiš. Na kraju, nešto dobro će se dogoditi. Dajte sebi vremena. Napustili ste Kraljevski balet u Londonu i izabrali da živite po svojim pravilima.

Koliko vam je to otežalo posao?

- U Engleskoj mi nije pomoglo, jer većina novca je povezana sa establišmentom. Kad nisam bio deo sistema, mnogi ljudi nisu želeli da rade sa mnom. Takođe, tu su i kritike. Kad bi u Engleskoj, na primer, napisali nešto o meni što nije najpohvalnije, mnogi direktori pozorišta bi se povukli. Zbog toga sam i rekao da mnogi ljudi koji nemaju jak karakter ne mogu da prate moj rad.

Mislite li da ljudi mogu da razumeju vašu ideju slobode?

- Balet nije industrija u kojoj neko može sebi da priušti pravo da bude nezavisan. U početku me ljudi nisu voleli, čak ni plesači. Razumem njihovu reakciju, jer sam i ja bio deo sistema. Zapravo, kad sam bio na početku i tek se pridružio teatru, da je neko uradio ono što sam ja, ne bih ga podržao. Zato što smo izabrali ovu misiju i kad neko pokuša da kaže da može da bude mnogo drugačije, izgleda kao da pokazuje nepoštovanje. Hteo sam da osetim više različitih iskustava, jer ovaj život živim samo jednom.

Šta je za vas sloboda?

- Sloboda može da bude bilo šta. Kad ne zavisite od nečijih izbora ili kad ljudi ne kontrolišu vaše. Sve ima cenu i može da se izgubi, ali na kraju je najvažniji da budete svoji. Meni je Rusija dala slobodu da radim ono što osećam. U prijateljskim sam odnosima s različitim strukturama u Rusiji i oni podržavaju moj rad, bez potrebe da me ograniče. To je ono za šta sam se borio.

Mislite li da vam je privrženost Rusiji otežala neke stvari u karijeri?

- Nisam deo mnogih stvari na ovom svetu, niti član nekog političkog sistema ili partije. Podržavam Vladimira Putina i sviđa mi se, ali sam i dalje slobodan. Nisam deo njegovog sistema. Jednostavno rečeno, ja sam jedinka koju ne kontrolišu.

Kako mu se dopada život u Srbiji?

- Nisam imao priliku da obilazim grad. Ali sam probao hranu, koja je neverovatna. Moram da pazim na obroke, kako bih održao kilažu. Nemoguće je da se ne proba domaći hleb ili meso. A onda se ugojite (smeh).

Šta vam se najviše dopalo od hrane?

- Šopska salata i ćevapčići su divni (smeh).

Da li ste učili srpski jezik u proteklom periodu?

- Moram da priznam da nisam. Učio sam engleski i kad sam ga savladao, shvatio sam da mi je dovoljno jezika (smeh).

Bonus video: