U Zagrebu je ovih dana objavljena knjiga "Indijanac Komanč, moj brat po krvi". Ali, nije reč o "kaubojskom" romanu, nego o dirljivoj priči o ozdravljenju od najčešće neizlečive bolesti.
Autorka Ankica Begić (49) u knjizi je opisala svoj slučaj koji bi trebalo da bude veliki doprinos informisanju o mogućnostima lečenja matičnim ćelije, a isto tako i podsticaj za doniranje matičnih ćelija i krvi iz pupčane vrpce.
Ali, njena priča je puno više od priče o ozdravljenju. Ankica je, naime, ozdravila zahvaljujući donatoru matičnih ćelija koji nije prvi sused ili kolega s posla, nego čovek s drugog konitenta, druge rase.
On je američki Indijanac, pripadnik plemena Komanči, zove se Gajlon Jang, a juče ujutro je u dnevnom boravku Ankice Begić, na zagrebačkoj Kajzerici, popio kafu.
Doputovao je Zagreb kako bi upoznao svoju, kako oboje vole da kažu, sestru po krvi, i kako bi učestvovao na promociji knjige "Indijanac Komanč, moj brat po krvi".
"Prvi put sam ga videla pre pola godine preko Skajpa. Drago i simpatično lice pojavilo se na ekranu. Mahnuo mi je i rekao: "Hello, sister". Zanemila sam i počela da plačem"
Tako je svoj prvi, doduše onlajn, susret Ankica opisala novinarima.
Ali, u tome što je on druge rase i sa drugog kontinenta nije kraj zanimljivostima ove prelepe životne priče. Matične Gajlonove ćelije spasile su Ankicu, ali doktori su bili u čudu jer se matične ćelije različitih rasa ne podudaraju.
A objašnjenje je sledeće: Gajlonov prapradeda je Nemac Rudolf Fišer koji se početkom 19. veka kao 12-godišnji dečak doselio u Ameriku. Oteli su ga Komanči. Spašen je nekoliko godina posje, ali je izabrao život s indijanskim prijateljima i oženio se ćerkom poglavice.
Gajlon je ponosan na svog pretka, otac je troje dece, a supruga Melisa, od roditelja nasleđuje poljske i libanske gene.
Knjiga "Indijanac Komanč, moj brat po krvi”, koju objavljuje izdavačka kuća Profil Ana Rukavina je, kaže Ankica, dnevnik neizvesnosti i bolnih pretraga, ali i molitvi, humora i nade u kojem je iz dana u dan otvoreno zapisivala sve svoje doživljaje, strahove i utehe.
Ankica je majka dvojice blizanaca Igora i Alena (26). Kad je njenoj deci bilo osam godina, otkrivena joj je teška bolest – esencijalna trombocitemija.
Uspešno se izlečila, ali nakon osam godina došlo je do pogoršanja. Ustanovili su joj mileofibrozu koštane srži.
"Jedina nada je bila transplantacija matičnih ćelija od nesrodnog davatelja. Doktori nisu verovali da ću preživeti, pogotovo nakon što mi je pukla slezina. To je bilo, govorili su, gotovo nemoguće. Bila sam hodajući mrtvac", priča Ankica.
U američkom registru našla su se dva donatora. Prvi je bio idealan, ali uskoro je izbrisan iz registra jer se razboleo. To je bio najteži trenutak u Ankičinom životu.
"Svi smo bili puni nade, a onda, odjednom, sve je palo u vodu. U tom sam trenutku mislila da spasa nema. A onda se pojavio Gajlon i vratio me u život", kaže Ankica koja je htela da upozna svog spasitelja pa je pisala Američkom registru, počela je da uči engleski zbog njega.
“Od aprila, kad smo se upoznali preko Skajpa, čujemo se od dva do tri puta nedeljno. Sinovi mi prevode, ali i ja znam pomalo engleski. Sledeće godine ću ga posetiti u Oklahomi, spavati u šatoru i videti indijanski rezervat. Gajlon i ja smo se kao ljudi pronašli. On je topla i dobra osoba, a voli se i da se šali baš kao ja!", rekla je Ankica.
