Kristina Felserinov (52), glavni lik slavnog romana, berlinska narkomanka i prostitutka, s nemačkom novinarkom Sonjom Vuković prošle godine je objavila knjigu "Moj drugi život" u kojoj otkriva što joj se sve događalo od 1978. do danas.
Bila je istinita, istovremeno i privlačna i odbojna. Govorila je o svetu poroka, o deci koja su pobegla na drugu stranu, koja su bila prokleta i osuđena na uništenje i smrt. Deca koja su videla ono najgore u ljudima i koje su drugi ljudi doživljavali kao robu, šljam.
Knjiga "Mi deca sa stanice ZOO", a posle je snimljen i film, čitala se sa strahom, širom otvorenih očiju. Deca narkomani bila su tabu tema u tadašnjem društvu, a Kristina je svoju priču ispričala otvoreno, drsko, hrabro. Svi smo patili s njom i preko njene priče zakoračili u svet u kojem se nijedno dete nikada ne bi smelo naći.
Sonja Vuković, nemačka novinarka, napisala je zajedno s Kristinom drugu knjigu o njenom životu, koja je objavljena prošle godine i koja govori o svemu onome što se s Kristinom dogodilo nakon što je prestala da bude u središtu medijskog interesa, kada je počela da živi s bakom u Hamburgu. Sonja je pročitala prvu knjigu mnogo kasnije, kada je već godinu i po dana poznavala Kristinu.
Sedimo u Berlinu, na trendovskom Kreuzbergu, u pijatnom kafiću Zitrone. Pitam Sonju da li je poreklom iz naše regije jer naš jezik ne govori (shvatila sam to nakon prvog mejla koji sam joj poslala), a ona kaže da joj je tata iz Srbije, ali da jezik nikada nije naučila. Nakon što je upoznala Kristina nije joj se samo promenila njena cela novinarska karijera, nego i život. Kristina joj je postala prijateljica, s kojom je proživljavala sve ono što se događalo u njenom životu koji polako ide svome kraju. Toga su obje bolno svesne, ali su s time i pomirene. S obzirom na to da se drogirala od svoje 12. godine i da je zapravo, uz retke pauze i život na supstitutima, ceo život bila zavisnica, već su njene 52 godine na neki način čudo.
Sonja je htela prvo da napravi priču o Kristini za Die Welt. Ali, puno su razgovarale i Sonja je shvatila da ne može samo da napiše priču, da je to puno više od novinskog teksta. Kristina je i dalje u duši ostala dete s kolodvora ZOO.
Danas je to užurbana metro i železnička stanica. Tu i tamo neki klošar ili pijanac, suši tejk avej bar, u kiosku starac kupuje lutriju, uobičajeni život železničke stanice na kojoj se skuplja gradski ološ i beznadnici.
Nekada su se tu nalazila deca. Drogirali su se, prostituisali. Zid je još uvek postojao. Bila su to neka druga vremena, jednako nemilosrdna. Kristina je imala 12 godina kada je počela da puši hašiš. Bio joj je spas od betonskih blokova u kojima je živela u Zapadnom Berlinu. Otac je bio alkoholičar nasilnik, majka je imala vanbračnu vezu. Niko nije primetio da je devojčica za samo dve godine postala heroinska zavisnica i prostitutka.
Kada se pojavila na suđenju pedofilu koji je deci za seks plaćao heroinom, bila je toliko posebna i drugačija da su novinari Sterna odlučili odmah sa njom da razgovaraju, da naprave nešto više od tog njenog jadnog, već tada na propast osuđenog života. Imala je 15 godina, trebalo je da bude dete, a bila je sve drugo samo ne to. Iz tog prokletog kruga nikada nije izašla. Bila je i ostala najpoznatiji džanki na svetu.
Upoznala je puno umetnika, novinara, ljudi koji su želeli da joj pruže pomoć. Ali, ništa nije moglo da prekine taj poročni krug. Na kraju svega, javnost je samo zanimalo drogira li se ona još uvek ili ne. To ju je obeležilo i zatvorilo u "kavez", u kojem sada umire. Kao devojčica naučila je da postoji puno loših ljudi oko nje. Naučila je da ne veruje ljudima. Isto tako, postala je glavna junakinja knjige koja je dugo, a to radi i dan-danas, proganjala tinejdžere po celom svetu. Crteži u njoj, poruke, očaj, priča koju je Kristina bez dlake na jeziku ispričala, bila je jeziva. Najgora noćna mora svakog roditelja.
"Ona je i dan-danas zavisna od mogo toga. To što su je uvek smatrali samo narkomankom obeležilo je ceo njen život. Niko joj nije mogao pomoći. I danas je tako", objašnjava Sonja.
"Nakon godinu i po odlučile smo da napišemo knjigu. Jer, bilo je previše toga. Bilo je to 35 godina koje su se u međuvremenu dogodile, na koje su mnogi zaboravili. Kristina je toliko fascinantna, toliko toga ima da kaže", kaže Sonja. Uz to je kul osoba, ta njena nezainteresiranost za svet oko nje upravo je šarmantna. Pitam zato Sonju kako je, na primer, Kristina reagovala kada je pao Berlinski zid. Zapravo, nikako - saznajem. Svi su pohrlili da vide rušenje Zida, a ona je razmišljala da ne treba juriti tamo jer će verovatno ruševine Zida na istom mestu biti i sutradan.
Koliko je Kristina danas drugačija od nesređenog deteta iz knjige i filma? Nimalo. Ista je. Govori na isti način kao i onda, koristi iste reči da izgradi sliku nečega o čemu govori.
"Bila sam novinar volonter 2010. godine, na Axel Springer akademiji i na kraju te škole morate otići u Njujork, na Kolumbija univerzitet kako biste napravili neku istraživačku priču. To je bilo super, ali nije da baš takvu priču možete naći bilo gde. Mene je zanimalo šta se dogodilo s Kristinom. Ona godinama nije razgovarala s medijima jer su joj 2008. godine vlasti oduzele sina i nakon toga više nije želela da rizikuje, nije imala poverenja ni u koga. Bila je jako loše. Novinari su joj stajali ispred kuće kada je izgubila sina i niko nije želeo da joj pomogne. Svi su je samo pratili. Bila je tužna i apsolutno sama. Ja sam odlučila da pokušam. Pokucala sam joj na vrata. I prvi put me odbila".Sonji su ranije rekli da je Kristina vrlo pametna, da zna šta ljudi žele od nje.
"Pozvonila sam, ona se javila na interfon i pitala me šta hoću, a ja sam bila samo iskrena. Rekla sam joj da želim da razgovaram s njom jer je te 2011. godine bilo 30 godina otkako je snimljen film. Rekla mi je da nije zainteresirana, ali da ostavim svoju vizitku u njenom poštanskom sandučiću. Spustila je, ali mi je otvorila vrata. Ostavila sam vizit-kartu. Nakon dva dana nazvala me. Rekla mi je da me testirala. Otvorila mi je vrata, a ja nisam iskoristila tu priliku da bih razgovarala sa komšijama ili da bih joj kopala po poštanskom sandučiću nego sam napravila onako kako mi je rekla. To joj je značilo da mi veruje. Pustila sam je na miru i ona je to cenila. Znala je da većina novinara i ljudi oko nje samo želi kopati po njenom životu i da je zapravo retko ko ceni kao osobu".
S druge strane, kada se upustila u to prijateljstvo, Sonja mi kaže da je ono što je bilo prevladavajuće ipak bila spoznaja da će razgovarati s najpoznatijom narkomankom na svetu.
(Jutarnji.hr)
