Goran Jevtić jedan je od favorita za nagrade na 59. Sterijinom pozorju.Na pozorišnoj manifestaciji, koje počinje u ponedeljak, on će se pojaviti u ulozi Živke Ministarke u komadu Tanje Mandić-Rigonat, po delu čuvenog Branislava Nušića „Gospođa ministarka“. Talentovani glumac govori zašto se Srbija nije mnogo promenila do danas.Kako ti izgleda svet iz ženskog ugla?- „Gospođa ministarka“ jeste veliki uspeh i svaki susret sa publikom je praznik radosti i katarza u susretu sa našom stvarnošću, što Nušić jeste. Ova „muška ministarka“ bavi se fenomenom vlasti bez obzira na njen pol, te bih više mogao da govorim kako se osećam u toj vlasti, koja traje dva sata, a osećanje je vrlo zavodljivo. Svest o tome da vam se može sve, da ste apsolutni vladar situacije i sudbina, bezobzirnost prema potrebama i osećanjima drugih, stvaranje mita o sebi kao božanskom, verovatno to vodi ljude i u realnoj vlasti, ali naposletku to ih vodi i u pad sa nje, kao u predstavi. I što više ljudskosti izgubite u toj vlasti, to je brži i pad. Vlast je veliki porok, zavodljiv kao i svaki vrag. Ja ga, na sreću, živim samo na sceni.Koja je razlika između Srbije iz doba Živke Ministarke i Srbije danas?- Živkino vreme i današnjica razlikuju se po tome što su nekad javna bruka ili pogrešan potez od vas pravili bivše ljude vlasti. Danas je dovoljno da se kratko primirite i možete se vratiti kao da se ništa nije desilo. Kolektivna amnezija i kratko sećanje teraju nas da ponavljamo greške, a ne da učimo iz njih i zato se iznova vrtimo u krug, kao tinejdžer koji odbija da odraste. Zato postajemo groteskni u sopstvenoj gluposti. Zato bi Nušić, kad god se igra, morao da bude opomena i otrežnjenje. Ako naša ministarka doprinosi tome, onda smo bliži tom odrastanju kao narod.Koje iluzije si kao glumac izgubio tokom vremena?- Pre bih rekao da sam i ja odrastao, pa samim tim, na sreću, izgubio i neke iluzije. Najznačajnija od njih je da više ne verujem da mogu da promenim svet, ali znam da mogu da promenim sebe, a tom promenom i sopstveno okruženje, koje će onda menjati svoje okruženje, i tako kao kad baciš kamen u vodu, koji onda stvara krugove koji se šire, možda možeš da promeniš i širu sliku sveta nabolje. Zato je to važno i naša je odgovornost da taj kamen koji bacimo bude kamen dobrote. To je sve.Kako si spremao lik Hitlera?- Hitler je bio jedan od mojih najvećih izazova. Teško je igrati nekoga o kome svi sve znaju, a opet verujem da uvek možeš otkriti nešto što će pomoći u razumevanju ličnosti koja je trajno promenila sliku sveta i ostala nam kao najveći greh, koji nismo na vreme prepoznali. Ta opomena je važna jer ne verujem da bi nam se mogao ikada više dogoditi takav monstrum, ali malih Hitlera je prepun svet i moramo naučiti da ih prepoznamo i shvatimo ozbiljno pre nego bude kasno. Ja sam tu ulogu shvatao kao moj doprinos ljudima u prepoznavanju rađanja tog zla. Žao mi je što je predstava imala tako kratak vek igranja. Skinuta je na vrhuncu popularnosti i važnosti, ali to je nečiji tuđ greh.
Član UDUSOTVARAJTE POZORIŠTAAngažovan si u Udruženju dramskih umetnika Srbije. Kakve ideje ćeš izneti pred Ivana Tasovca i Vladu?- Udruženje dramskih umetnika Srbije prvo mora da povrati poverenje svojih članova i ugled u društvu koje je imalo. Mi na tome radimo. Voja Brajović na čelu i mi kao njegov tim imamo mnogo akcija koje se sprovode i doprinose očuvanju dostojanstva naše branše. Moramo povratiti imovinu oduzetu restitucijom, pomoći članovima koji su slobodni umetnici da dođu do prostora u kojem mogu da rade, decentralizovati Srbiju i osposobiti domove kulture da dovode pozorišne predstave, otvarati nove scene tamo gde već postoji infrastruktura i, naravno, omogućiti bolju komunikaciju sa resornim ministarstvom.
