Romansijer, esejista i prevodilac Danilo Kiš, jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, rođen je na današnji dan pre 80 godina u Subotici kao drugo dete Eduarda Kiša (mađarskog Jevrejina) i majke Milice (Crnogorke).Njegovim odlaskom u Pariz 1989. godine ugasila se i jedina realna nada da bi, osim Ive Andrića, još neki književnik koji piše na srpskom jeziku mogao da dobije Nobelovu nagradu za književnost u 20. veku. Uspomenu na velikog autora koji je napisao „Rane jade“ i „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čuva njegova supruga Mirjana Miočinović, koja nerado govori za medije.Dobitnik ovogodišnje Ninove nagrade Filip David, koji se družio s velikim piscem i posvetio mu jedno poglavlje u nagrađenom romanu „Kuća sećanja i zaborava“, govori za Kurir o svom prijateljstvu s velikim piscem.Poslednja poseta- Bili smo i ostali prijatelji od prvog susreta pa do kraja. Tragična je činjenica da je, kao i Borislav Pekić i Mirko Kovač, poslednje dane proveo van sredine u kojoj je sazreo kao pisac - kaže David i dodaje:- Kiš je umro u Parizu, ali posetio me je prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, mesec ili dva pre nego što se njegova bolest drastično pogoršala. Upravo tada na televiziji se vrteo neki ratni film, a njih je obožavao. Razmenili smo samo nekoliko rečenica i obećao je da ćemo porazgovarati kada dođe sledeći put. A tog „sledećeg puta“, nažalost, više nije bilo - priseća se pisac.
Imao veliki uticaj na mlade pisceDavida posebno boli to što je njegov prijatelj, koga je upoznao još šezdesetih godina, nepravedno optužen za krađu.Kiš je jedan od najznačajnijih savremenih evropskih pisaca. Njegov uticaj, posebno na mlade kolege, nesumnjiv je i prisutan. I pored mnogih nepravdi, među najvećima je ona lažna optužba za plagijat. Kiš je voleo Beograd i pred kraj života sve mu se češće vraćao - zaključuje Filip David u razgovoru za Kurir.
Božo KoprivicaULOŽIO ŽIVOT U KNJIŽEVNOSTKiš je najiskreniji pisac u našoj, u jugoslovenskoj književnosti druge polovine 20. veka. Iskrenost kao jezik, kao čudo, iskrenost i krvav trud doveli su Kiša do čitkosti, do otmenosti stila. Nije nikad mislio - posao, urednikovanje, profesura, karijera, nagrade, putovanje. Kiš je bio apsolutno posvećen književnosti. Sve ili ništa, sve je uložio na svoj dar.
Vladimir KecmanovićČITAJUĆI GA, POSTAO SAM PISACDogodilo se da u prelomnom trenutku u sazrevanju pročitam upravo tu briljantnu knjigu, koja je prelomila da počnem da se bavim pisanjem. U poređenju s drugim autorima svoje generacije, Kiš u današnjoj srpskoj vizuri zauzima mesto koje mu pripada. To što je značaj pisaca i književnosti uopšte danas manji nego u nekim drugim vremenima - tužna je činjenica o kojoj ovom prigodom nije umesno raspravljati.
