Muhika se ne bavi politikom da bi zaradio novac za sebe, već da bi svojim građanima omogućio da napokon počnu da žive bolje. I to je jedina istina, kaže reditelj Emir Kusturica i otkriva najsvežije utiske posle susreta sa već bivšim urugvajskim predsednikom Hoseom Muhikom o kome je, ovih dana u Montevideu, snimio završne kadrove dokumentarca "Poslednji heroj".
Najsvežiji kadrovi ovog filma zabeležili su poslednji radni dan "najsiromašnijeg lidera na planeti" za koga Kusturica kaže da je iza sebe ostavio stabilnu državu.
"Kada pogledaš njegov životni put, to je kao da gledaš Skorsezeovog "Taksistu". Od gerilca, koji je otimao ljude, ucenjivao ih i činio sve što je zabranjeno, stigao je do mirnog čiče, mudrog, sa političkim snom o boljem životu ljudi. I taj san je u njegovoj zemlji zaživeo", otkriva Kusturica.
Kakav je bio vaš prvi susret sa Muhikom?
Pitao sam ga da li je istina da je pljačkao banke. Odgovorio mi je: Šta ti misliš, da je kriminalac onaj koji pljačka banke? Kriminalac je onaj koji ih formira. Ja nisam uzimao sebi! Imali smo gradsku gerilu, borili smo se protiv fašističke hunte, jedne od onih koje su Amerikanci uspostavili u Južnoj Americi, podržavajući ekstremnu desnicu. Najveće bolesti našeg kontinenta su fašizam i ortodoksni, tvrdi komunizam, ove ideologije instalirane su ovde u svakoj državi.
A kako je izgledao taj poslednji Muhikin predsednički dan?
Ovako je bilo: odlazi čovek, predaje lentu novom predsedniku, krećemo glavnim trgom i nastaje frenetični aplauz, kakav nisam video ni kada najpoznatiji glumci izađu pred obožavaoce. Kasnije, dok smo leteli da se sretnemo sa predsednicom Brazila, u želji da ga podstaknem na priču, kažem mu: Lako je vama, vaša zemlja ima osam miliona krava. On me pogleda ispod oka i kaže: Trinaest! A ljudi, koliko? Tri miliona. Od izvoza zarađujemo šest milijardi dolara godišnje.
Dokazuje li vaš film da je moguće biti skroman predsednik u današnjem svetu?
U jednoj faveli, blizu njegove kuće, a on živi u najsiromašnijoj kući koju sam video u životu, rekao mi je: "Moj slučaj je jednostavan. Ja sam čovek koji živi isto kao moj narod." Ljudima koji nemaju apsolutno ništa, u jednoj privatizovanoj pa propaloj fabrici nameštaja, dao je vlasništvo nad firmom. Rekao im je: "Ne sanjajte o bogatstvu. Imaćete dobar posao, pristojnu platu i dobar život. Svaki pokušaj da postanete nešto više, rizik je da taj boljitak izgubite."
Muhika je, kažete, pravio neobične poteze za jednog gerilca.
Legalizovao je marihuanu i gej brakove, što levičari inače pokušavaju da rade, ali je on to uradio u zemlji sa posebnom pozicijom. To je "jug juga" Latinske Amerike. U mozaiku levičarskih država on je uspostavio najbolji recept. Iskustvo urbane gerile i ortodoksnog komunizma pretvorio je u socijalizam sposoban da stvara viškove. Onda ih raspoređuje, brinući prvo da drastično smanji broj sirotinje.
Kako je Muhika pridobio narod?
Za razliku od evropske političke prakse, Muhika je na vlast došao ne retorikom, već stavljanjem sopstvenog života u zalog. Robijao je skoro deceniju i po. "Popio" je šest metaka, gledao sam te rane, sav je ispresecan... Za razliku od njega, balkanski političari na rizik stavljaju nešto drugo, ono što im određuju strane obaveštajne službe. Špijuni postavljaju vladare po Balkanu, a moć ovih špijuna, nažalost, političare neverovatno opčinjava i ushićuje. A vidite Muhiku, njegova politička karijera išla je od gradskog bandita, preko mučenja u zatvoru, sve do predsednika.
(Večernje novosti)
