Lazar Ristovski imao je godinu kakvu bi poželeo svaki glumac. Izmakao mu je Oskar iako je tumačio glavne uloge u dva filma odabrana za nominaciju za najbolji strani film - „Dnevniku mašinovođe“ reditelja Miloša Radovića i hrvatskom „S one strane“ Zrinka Ogreste.Oba ostvarenja nastala su u koprodukciji „Interfilma“ iz Zagreba i njegove kuće „Zilion film“ iz Beograda. Ristovski je za ulogu u Ogrestinoj psihološkoj drami dobio Zlatnu arenu u Puli, a krajem godine objavio je novu zbirku priča „Ulična akademija“.Jedan ste od retkih autora i književnika koji danas pokušavaju da ispričaju priče o malim ljudima. Što danas mali ljudi više nikog ne interesuju, pa ni sebe same?- To jesu priče o ljudima koje srećemo svakodnevno, ali ne mislim da se ti ljudi ne zanimaju ni za sebe. Njima nije oduzeto pravo da razmišljaju o velikim temama i da se bave mišlju o sebi. Oni su možda u našim očima „mali“, ali sebi su veliki i važni i zato postaju deo mog interesovanja.Markes je često isticao da mu je posao novinara i to što je ovladao novinarskim trikovima bilo od pomoći tokom pisanja proze. S obzirom na to da ste glumac, koliko su vam poznavanje dramske literature, od Šekspira do Dušana Kovačevića, i mašta pomogli da napišete novu knjigu?- Iza svakog dela stoji lično iskustvo, tako da je i meni glumačko iskustvo sigurno pomoglo da u svojim pričama budem originalan i provokativan, kako na planu same priče tako i na planu stila i jezika, koji sam učio iz dramske literature, ali i iz života, koji me nije štedeo, ali ni ja njega.Da li vas je iznenadio uspeh koji ste postigli s prethodnom zbirkom priča?- Da, to je lepo. Moja prošla knjiga „Jednostavne priče“ izazvala je baš veliko interesovanje kod čitalaca i to je ono čemu teži svako ko piše. Knjiga je imala čak šest izdanja. Nadam se da će i „Ulična akademija“ biti još zanimljivija jer sam je napisao hrabrije u stilu i jeziku, kao i u odabiru tema. Ona je ličnija nego moja prethodna knjiga.Kako se u porodici Ristovski obeležavaju Badnji dan i Božić?- Badnji dan ili Badnje veče i Božić su deo ne samo verskog već i tradicionalnog, kulturnog i folklornog doživljaja, pa ga tako i ja doživljavam. Volim praznike jer su onda i oni koji inače nisu nasmejani, nasmejani i lepo raspoloženi.Po čemu pamtite proslave najradosnijeg hrišćanskog praznika iz svog detinjstva u Vojvodini?- Moja majka je bila član Komunističke partije Jugoslavije, pa su nam ti praznici prolazili malo diskretnije nego što se to danas radi, ali su ipak bili obeležavani.Godina koju smo ispratili bila je vaša jer ste dobili nekoliko velikih nagrada, a čak ste s dva filma bili u trci za Oskara. Žiri ipak nije bio naklonjen umetnicima s Balkana i Danis Tanović jedini ima prestižnu nagradu.- Prošle godine sam dobio nekoliko nagrada za životno delo i u inostranstvu i u Srbiji. To ne znači da mislim da prestanem da radim. Naprotiv. Mislio sam da što više starim da ću da radim manje, a ispostavlja se da radim sve više. To me podmlađuje.
Ima li šanse da kultura u 2017. godini stane na kolosek koji joj pripada?- Mi se uvek nadamo boljem i to je ljudski. Tako se i ja nadam da bi u ovoj godini, ako se desi taj ukupni napredak koji se obećava, i u kulturi moglo biti bolje. Ali svako mora sam da se potrudi da svoj prostor učini boljim i humanijim. Ne može neko drugi to da učini umesto nas. Naše „Mašinovođe“ su to pokazale. Taj film je prošle godine učinio više za kinematografiju Srbije nego mnogo onih koji pričaju u prazno i veličaju svoje nepostojeće uspehe. Uvek sam cenio ljude prema delima, a ne prema priči.Gledajući ukupnu situaciju u našem društvu, ima li naš „voz neki tačan red vožnje kao u Japanu“?- Ja sam optimista. Mislim da srpski voz, bez obzira na spore pruge, ipak ima šansu. Ako to ne verujemo mi koji živimo u Srbiji, kako da u to poveruju oni sa strane.LJUBOMIR RADANOV
