icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

ISTINA O KOŠARAMA: Bili su jači od NATO bombi!
Foto: Vladimir Milovanović

Autor knjige „Zov karaule“ donosi svedočenja heroja

ISTINA O KOŠARAMA: Bili su jači od NATO bombi!

Pop kultura

Bitku protiv OVK možemo da poredimo s Termopilima, gde je Leonida sa 300 Spartanaca branio klanac. Pravi ratnici su i dalje u senci, najmanje pričaju


Intervju Nenad Milkić, pisac

 

Bitka za Košare je najveća borba u novijoj srpskoj istoriji. Nekoliko kilometara uz srpsko-albansku granicu podno Prokletija za Vaskrs 1999. godine postalo je srpski Termopil u kojima je 110 golobradih vojnika bez dovoljno municije bilo suočeno s napadima nekoliko hiljada albanskih terorista OVK, podržanih avijacijom NATO.


Nenad Milkić, autor knjige „Zov karaule“, donosi živo svedočanstvo mladića koji su se od 9. aprila do 10. juna našli oči u oči sa smrću.

 

Kako ste došli na ideju da pišete o Košarama?

- Košare... Imao sam 14 godina kada je počela NATO agresija i bombardovanje naše zemlje. S obzirom da volim istoriju i istražujem šta se sve dešavalo i kako je počeo rat, sve priče su vodile ka Košarama. Na kraju posle toliko godina iskristalizovalo se da su Košare bile presudna bitka koja je dobila rat. Da su naši popustili na Košarama ko zna dokle bi neprijateljska čizma došla u Srbiju. Tako se se Košare same izdigle kao simbol odbrane zemlje.

 

Kako ste upoznali junake sa Košara, koji su do pojave knjiga bili heroji iz senke?

- Upoznavanje je krenulo stihijski. Jedan po jedan i to uz dobre i jake preporuke. Sve je krenulo sa Lozankom Radoičić, majkom poginulog vojnika Vladimira. Prvi deo trilogije se zove "Poslednja straža" i govori o Vladimiru i njegovoj pogibiji. Ona me je i upoznala sa Vladinim drugovima koji su, hvala Bogu, ostali živi. Pre svega, Ciciban. On me je upoznao sa ostalima, oni opet sa nekim drugima... I tako sam došao do brojke od 100 ljudi koji su branili Košare. I naravno, ne smem zaboraviti porodice nastradalih.

 

Kako se stiče poverenje vojnika sa Košara?

- Teško ih je nagovoriti da pričaju o tome. To su ljudi koji su te događaje sahranili u sebi. Sada se dosta toga nalazi na internetu, svašta se piše, a ja mogu slobodno da kažem da su ti najmanje heroji sa Košara. Pravi ratnici su i dan danas u senci, najmanje pričaju o svemu. Kako u mom kraju kažu, treba pojesti mnogo hleba i soli da bi od njih dobio poverenje.

 

Šta bi se desilo sa Srbijom da su Albanci probili liniju koju su držali vojnici na Košarama?

- To možemo sada samo da nagađamo. Ovi bitku možemo da poredimo sa Termopilima gde Leonida sa 300 Spartanaca brani klanac. U prvom napadu na Košare na spisku je bilo 110 vojnika, ali realno bilo ih je manje jer su neki bili u pozadini. Granična linija koju su oni pokrivali kretala se od osam do 10 kilometara. Na 110 vojnika, to je mali broj. Njih je napalo 2.500 albanskih terorista iz OVK, regularne armije Albanije i uz podršku NATO snaga iz vazduha i sa zemlje, odnosno instruktori i logistika. Sad to poređenje ljudima danas izgleda kao nemoguće, kao neki "Rambo stil", ali to se desilo. Albanci su stalno ulazili na teren, vršili terorističke akcije i sabotaže. Sam teren u rejonu karaule Košare je specifičan koji je teško braniti. Kopnena invazija počinje 9. aprila i prva tri dana su ti momci izdržali bez ikakve pomoći. Bili su odsečeni od sveta i komande, u zasedama gde su čekali neprijatelja. Da je linija tada probijena i da su se albanske snage spojile sa trupama Ramuša Haradinaja koje su vojsci bile iza leđa kod Đakovice i Dečana, napravili bi most koji bi presekao Kosovo u Metohiju. U tome i leži veličina i značaj te bitke na Košarama.

 

Šta još možete reći o tim momcima?

- Većina momaka je bila na redovnom odsluženju vojnog roka. Imali su 18 ili 19 godina. U jednom momentu su posle ranjavanja komandira karaule ostali i bez oficirskog kadra, pa su vodnici vodili operacije tri dana. Tek kasnije su stigle starešine, a od njih valja istaći kapetana Mikicu Kovačevića, koji je teško ranje i izgubio je jedno oko, kapetana Krunoslava Ivankovića koji je poginuo i majora Dragutina Dimčevskog. Dok nije došla pomoć, većina momaka je bila iz 53. graničnog bataljona i jedno odeljenje iz 125. motorizovane brigade. Te dve jedinice su iznele prve dane bitke.

 

Možete li da nam otkrijete nešto o diskretnim herojima iz knjige potporučniku Predragu Leovcu, Ivanu Vasojeviću Jaguaru i Draganu Milićeviću Šumaru?

- Leo, Jaguar i Šumar su se svojim junaštvom i delom nekako izdigli od ostalih kao heroji te bitke. Krenimo redom. Peđa Leovac je Srbin iz Pljevalja, momak iz Crne Gore. Bio je ranjen pre napada, kao komandir voda. Nije morao da se vrati. Pustio je brkove, pokrio ranu i samostalno se vratio na Košare. Na dan kada je poginuo niko nije želeo da krene na vis Maja Glava. Dobrovoljno se javio sa svojom jedinicom. U tom prvom naletu je i poginuo. Grad Pljevlja su mu dali ulicu, a tamo ima i udruženje građana koje nosi njegovo ime. Ivan Vasojević Jaguar je specifična priča. Rodom je iz Sjenice, imao je 24 godine kada je poginuo. U februaru 1999. je otišao na odsustvo i mogao je da se ne vrati. Ali, kad god su mu to nametali, govorio je ko će štititi onu decu gore, iako je bio samo malo stariji od vojnika na karauli. Poginuo je štiteći trojicu svojih vojnika. Dragan Šumar je iz Trstenika. Čuvao je kotu 502, poznata kao Šabani livade. Kada je uvideo da ne može da odbrani položaj, naterao je drugove da se izvuku dok im je
on vatrom branio povlačenje. Kada mu je nestalo municije pokušao je da izvuče mitraljez i tada je poginuo.

 

Kako su prošli junaci sa Košara u životu posle rata?

- Dobra većina njih, ne svi, ostali su u mislima u toj 1999. godini. Svašta su se oni nagledali tamo i svašta preživeli. Činjenica je da su odbačeni od države, jer se ona nikada njima neće odužiti. Tako je bilo i posle Prvog i Drugog svetskog rata. Boli što ih je društvo odbacilo. Svi mi treba da im budemo zahvalni, jer su oni branili tamo kuće svih nas i odbranili ih. Najmanje što možemo je da ih se sećamo, izrazimo poštovanje na ulici i ono osnovno, da znamo ko su.

foto: Privatna Arhiva

Koliko njima smeta kada čuju neke ljude koji se hvale junaštvom sa Košara, a u stvari i nisu bili tamo?

- Ja sam to objasnio na samom kraju knjige "Zov karaule" gde jedan od junaka Toma Račić Plamen sedi u kafani i sluša razgovor gostiju koji pričaju o Košarama. Oni koji su zaista bili gore bili su razočarani kada bi tako nešto čuli. Sada vidim da se smeju svakoj od takvih priča. Valjda je njima dovoljna satisfakcija da sami znaju ko su bili i kakvu svetinju su branili. Oni takvim ljudima postave usko vezana pitanja za Košare i odmah znaju je li on bio "košarac" ili nije.

 

Koliko je bilo teško obilaziti Srbiju i sretati se sa porodicama nastradalih?

- Emotivno je bilo teško, finansijski i emotivno ne toliko, jer smo znali šta nas čeka. Znali smo da su tu godine rada. Sestio sa sestrom, ćerkom nekog od njih, slušati ih, obići grobove, pričati sa roditeljima jako je iscrpljujuće. Videti taj bol i razočarenje, posebno što sam tražio od njih da iz sebe izvuku sve najmračnije priče, sve ono što su potiskivali, kada su im poginuli drugovi. Đura, Ciciban iz knjige izvlačio je svog najboljeg druga Darka Bjelobrka. Na njegovom mrtvom telu su se albanski teroristi iživljavali, a Ciciban ga je prepoznao po čarapama. Onda možete da zamislite koliko je bilo teško. Videti suze, grč i grimasu na licu. Do sada smo održali 16 promocija. Očekuje nas Kosovo i Metohija na jesen, kao i Republika Srpska.

 

Kako gledate na nezainteresovanost srpske elite za temu Košara?

- Srpska elita nažalost kroz vekove nije bila zainteresovana za bilo šta, tako da se ništa nije promenilo ni danas. Iskreno se nadam da će ove knjige ili ono što radi Mihailo Medenica probuditi svest među tom elitom. Ali, iskreno sumnjam. Uzmite primer Beograda. Imao sam strah od promocije u glavnom gradu. Beograd je otvoren za sve druge, Hrvate, Albance, a najmanje za nas koji dolazimo iz unutrašnjosti. Opet, istakao bih beogradsku promociju samo zbog jedne stvari, zbog Kosovskih božura. Oni su tu promociju izdigli na viši nivo. Pesma Milice Barać o junacima sa Košara ledi krv u žilama. Najviše sam zahvalan Ivani Žigon i Božurima, a posebno Dragani i Leposavi koje su samo za taj dan došle iz Kosovske Mitrovice.

 

Koliko vas raduje što mlade ljude interesuje tema o kojoj pišete?

- Meni mnogo znači kad vidim mlade kako razumeju Košare. I iskreno, mnogo mi je draže kad vidim našu mladost, nego da mi na promociju dođe cela ta naša elita.

 

Da li se neko od poznatih srpskih glumaca ili producenata interesovao za roman, odnosno ekranizaciju i snimanje filma ili serije?

- Sa mnom niko nije pričao. Čuo sam da treba da se snima film, čini mi se da je Vulinovo ministarstvo raspisalo konkurs. Pitanje je da li je ova knjiga došla do naših glumaca. Voleo bih da je pročitaju. Nemam izdavača, knjiga je doživela puzajući efekat među ljudima. Iza mene ne stoji niko iz kulturnog miljea, sem književnika koji su me podržali. Postoji ideja da napišemo monodramu, da makar na taj način zainteresujemo umetnike.

 

Da li biste voleli da se ekranizuju obe knjige, pa i treća koja je pri kraju?

- Iskreno, zbog mene, ne! Bilo bi lepo, ali nisam zagrejan. Opet, zbog tih momaka sa karaule voleo bih da se snimi film ili serija. Da Ciciban i Pezos vide sebe u bioskopu, tamo povedu svoju decu. Bilo bi lepo videti izraz njihovih lica u tom trenutku. Evo, dok pričam sa vama idu mi slike kroz glavu. Još nisam uspeo da oguglam na te priče. Imamo seriju "Vojna akademija" koja je približila vojsku narodu. Sad bi bilo dobro da to dignemo na viši nivo i da neko napravi seriju o Jaguaru, Šumaru i ostalim herojima koji su u rangu Obilića. Da li ćemo to dočekati...

 

Da li su stranci pokazali interes za knjige, da se prevedu na ruski, engleski, francuski ili nemački jezik?

- Postojala su stidljiva raspitivanja da se "Poslednja straža" prevede na francuski. Šta je bilo s tim? Ne znam. Postoji ozbiljna priča da se obe knjige prevedu na ruski. Bila bi to neka lična satisfakcija celog rada. Da Rusi preuzmu tu knjigu. I oni su učestvovali u borbama na Košarama, dali su jednog od dobrovoljaca koji je ostao u planinama. Bili su tamo gde je bilo najteže.

 

Šta možemo da očekujemo u trećem delu trilogije?

- Hajde da kažem to ovako. Očekujte neočekivano! Treća će sve iznenaditi. U završnoj je fazi i zvaće se "Besmrtni bataljon", posvećena je momcima koji su bili gore sve vreme rata sa naglaskom na 53. granični bataljon, jer se o njima najmanje govori. Kroz knjigu im podižemo spomenik. Knjiga će biti pisana u prvom licu za razliku od prve dve. Biće zanimljivo videti šta je bilo sa njima posle rata. Kako smo se odnosili prema njima, šta smo uradili, a šta nismo za njih... Ova knjiga će pokazati zašto mi Srbi volimo svoju zemlji i zašto bismo isto uradili da se takva situacija ponovi.

 

Šta možete reći o svom prvom romanu koji nosi zanimljiv naziv "Zovem se Dunja"?

- Bavi se dosta teškom temom, po meni i težom nego što su Košare. Ljudi misle da je to ljubavna knjiga, ali nije. Dunja je devojčica koja se nikada neće roditi. Ona je abortirano dete koje živi u svetu nerođene dece i koja priča priču o abortusima. U toj knjizi ne optužujem bilo koga. Jasna pouka je da mi kao nacija svake godine abortiramo grad veličine Šapca ili Kraljeva. Previše je to za nas. Knjiga ima cilj da podigne svest među mlađom populacijom, da ako već ne žele decu, neka nauče nešto o sredstvima zaštite. Ili ako do toga dođe, da država, ili društvo stanu iza njih.

 

Kakva je književna scena u Srbiju, jer kao da je većina operisana od aktuelnih dešavanja?

- Najbolje je reći da je dobar deo književne scene uspavan. Sve se svodi na neke lične inicijative. Iza ove teme koju ja obrađujem nijedno udruženje nije želelo da stane. Ja sam čak bio napisao zahtev da izađem iz Udruženja književnika jer da sam pisao o nekim drugim stvarima, poput "Mirdite" ili o Eskimima sigurno bih bolje prošao. Pošto sam pisao o stradanju srpskog naroda... Ne mislim da će biti nešto bolje po tom pitanju. Nadam se da će se pojaviti još ljudi koje će zainteresovati ove teme i da će početi da pišu. I da će se sve omasoviti, a to će onda doneti i veće interesovanje.

 

Kakav je Nenad privatno?

- Možda je najbolje da to objasni moja supruga Dragana. (smeh) Nenad privatno je težak, povučen, introvertan, u svom svetu, pogotovo kad čitam i pišem. Što se tiče interesovanja, volim knjige. Stan mi je mali, pa stalno nešto proširujemo. Volimo da posećujemo mesta koja nam kao narodu znače. Da našoj deci pričamo kako smo na Krfu obišli spomenik Drinskoj diviziji, ili bili na maršu naših pradedova. Takva putovanja me ispunjuju i teraju da radim više i bolje.

 

Kako gledate na podele među srpskim navijačima, konkretno na ogromnu mržnju između navijača Crvene zvezde i Partizana?

- To je strašno! To je veliki problem u Srbiji. Ne mogu da razumem da neko iz ljubavi prema svom klubu, mrzi onog ko navija za drugi klub. Meni je to neshvatljivo. To su bolesni ljudi i mozgovi. U Srbiji se svi delimo na Zvezdu i Partizan. Ja sam simpatizer Partizana i na derbi sam uvek išao sa prijateljem koji je zvezdaš. Bolest ovog društva se najbolje ogleda kroz sport i zato nam jesu tribine prazne. Sport najbolje pokazuje u kom smeru ide neko društvo i da li smo u procesu oporavka. Kad društvo i država ne neguju Narodni muzej koji je zatvoren toliko godina, šta onda da očekujemo za stadione. Kao lokal patriota, ove sezone navijaću za Mačvu i to me mnogo raduje. Nadajući se i da će moja Loznica nekada doći do Superlige - poručio je Nenad Milkić.


Kurir/Aleksandar Radonić


Veličine Dali su život za slobodu i spas domovine

HEROJI LEO, JAGUAR I ŠUMAR


Možete li da nam otkrijete nešto o herojima iz knjige, potporučniku Predragu Leovcu, Ivanu Vasojeviću Jaguaru i Draganu Milićeviću Šumaru?

 

- Leo, Jaguar i Šumar su se svojim junaštvom i delom nekako izdigli od ostalih kao heroji te bitke. Peđa Leovac je Srbin iz Pljevalja. Bio je ranjen pre napada kao komandir voda. Nije morao da se vrati. Pustio je brkove, pokrio ranu i samostalno se vratio na Košare. Na dan kad je poginuo niko nije želeo da krene na vis Maja glava. Dobrovoljno se javio sa svojom jedinicom. U tom prvom naletu je i poginuo. Grad Pljevlja mu je dao ulicu, a tamo ima i udruženje građana koje nosi njegovo ime. Ivan Vasojević Jaguar je specifična priča. Rodom je iz Sjenice, imao je 24 godine kad je poginuo. U februaru 1999. otišao je na odsustvo i mogao je da se ne vrati. Ali kad god su mu to nametali, govorio je ko će štititi onu decu gore, iako je bio samo malo stariji od vojnika na karauli. Poginuo je štiteći trojicu svojih vojnika. Dragan Šumar je iz Trstenika. Čuvao je kotu 502, poznatu kao Šabani livade. Kada je uvideo da ne može da odbrani položaj, naterao je drugove da se izvuku dok im je on vatrom branio povlačenje. Kada mu je nestalo municije, pokušao je da izvuče mitraljez i tada je poginuo.

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.