Najnovije vesti

INTERVJU! SLOBODAN BEŠTIĆ: Ako se ovako nastavi možemo da zatvorimo pozorišta! Meni je strašno da su oni iz devedesetih ponovo na vlasti!
Slobodan Beštić, Foto: Printskrin / You Tube

Prvak drame narodnog pozorišta u beogradu

INTERVJU! SLOBODAN BEŠTIĆ: Ako se ovako nastavi možemo da zatvorimo pozorišta! Meni je strašno da su oni iz devedesetih ponovo na vlasti!

Pop kultura
17:55h

Povod je bila predstava “Sumnjivo lice” u režiji Andraša Urbana. Ali kada kao država i narod živite Nušićeve komade u stvarnom životu, onda priču iz pozorišta morate neminovno da premestite i u stvarne okvire. Tako sam o svim sumnjivim licima sa naše kulturne i političke scene rešio da porazgovaram sa glumcem i prvakom Narodnog pozorišta Slobodanom Beštićem.

Priču počinjemo o predstavi u kojoj Beštić igra glavnu ulogu. Prva njegova komična uloga posle dugo vremena. Ali da li je baš tako...

Uloga Jerotija nije za mene i nisam je nikada priželjkivao ali to se ne propušta. I sav srećan konačno ću da igram komediju, Nušića. Prva proba, ja pročitam tekst bez ikakve indikacije. Nagazio ja na komično i prvi komentar Urbanov (reditelj predsteve) - Samo Sloba da ne igra komediju. Iskreno nemam utisak, sem u jednoj sceni, da ja uopšte igram komediju. Ali valjda će nekad neka komedija doći.

O ovoj predstavi se pričalo i pisalo još mnogo pre njene premijere. Već tada je krenula da gura prst u oko. I onda su krenule priče o mogućoj cenzuri...

Mi nemamo cenzuru ali postoji neka vrsta autocenzure gde unutar kuće, kad budu neka rešenja koja reditelji predlažu, onda neki glasovi u kući postave pitanje da li je to umesno ili nije umesno, da li to treba u Narodnom da bude ili ne treba. Smatram da Narodno po konceptu ne sme da bude pozorišni muzej. Ono što sam video po svetu u nacionalnim teatrima se igraju veoma savremena tumačenja klasičnih dela. To nije dakle izgovor, ne bi smeo da bude izgovor. Narodno bi moralo da okuplja najbolje struje u zemlji i da igra savremeni teatar., a ne da podržava muzejski 19. vek. Ova predstava ima provokativne elemente. Ali to su opšta mesta. Ništa mi tu ne kažemo novo što se ne može pročitati u novinama, čak u novinama ima i gorih stvari. Po čemu to pozorište pa i može da bude provokativno kad je život mnogo provokativniji. Uključiš TV Dnevnik pa vidiš skandale o kojima se otvoreno govori svakog dana.

To je kao kad Vam je jedan što je odgledao “Srpski film” rekao da mu je bio toliko strašan da je morao iz delova da ga gleda.... A kako ste tad rekli, taj momak je tog dana u novinama čitao mnogo strašnije stvari nego što su u tom filmu. Jel to neka vrsta licemerja?

Nije to licemerje, nego se mi nekako navikavamo na zlo u životu. Postalo je deo svakodnevice da se neko pobije, da neko nekog ubije... Otvoriš uz jutarnju kaficu crnu hroniku i vidiš svašta. “Srpski film” je scene nasilja i pornografiju koristio kao metaforu za jednu propast u sistemu vrednosti. To je bila samo nešto oštrija kritika. A kad je reč o porno scenama... Pa svako ima internet kod kuće pa može da ode na porno sajt. I deca najverovatnije idu na te sajtove kad im roditelji nisu kod kuće.

foto: Printskrin / You Tube

Ali kako to nije društveno licemerje kad na nacionalnim TV stanicama imamo rijaliti programe koji propagiraju nasilje i pornografiju, a ovamo se kritikuju istupi kulturnih radnika, sporne su pozorišne predstave, sumnjive su knjige?

Mislim da to nije svesno licemerje nego je to posledica nerazmišljanja - s jedne strane postoji takav stav prema predstavama, filmovima i knjigama koje imaju kritički stav, a onda s druge strane ostaješ ravnodušan prema prizorima zla koje se dešava u stvarnom životu oko tebe. Moje predstave i moji filmovi u većini i jesu angažovani, da malo nateraju ljude na razmišljanje. Eto konkretno Urban voli da šokira. Taj šok koristi kako bi se publika probudila. Važno je da predstava pokrene kod ljudi stav - pa makar se neko i ne slagao. Ali nek to bude stav. U ovo vreme mentalnog sivila, u kome smo s jedne strane ravnopravni i jednaki a s druge strane ima jednakijih.... Po sistemu smo kao jednaki ali u životu zapravo nismo. I to se onda ogoli u pozorištu. Tako je i u “Sumnjivom licu” gde je tema sreski kapetan, birokratski sistem... Nušić je voleo svoje likove, i koliko kod da ih je kritikovao on ih je prikazao simpatičnim. Urban to nije hteo. On je hteo da kaže da te stvari kojima se mi smejemo i koje su možda bile smešne tada, nisu smešne danas. A pitanje je koliko su smešne bile i tada. Nušić taj komad 40 godina nije smeo da postavi... Komad je 40 godina bio cenzurisan... Mi živimo u vremenu koje se nije mnogo promenilo. Tehnološki jeste došlo do promene ali se način mišljenja nije mnogo promenio. I nisu iste posledice. Naš birokratski sistem je zagušen kao i u Nušićevo vreme ali posledice takvog sistema su danas mnogo strašnije.

Dakle mi sada baš živimo Nušećeve komade?

Da, ali hajde da se ne smejemo tim stvarima. Hajde da ih shvatimo ozbiljno. Kada sam bio u Nemačkoj mene je fasciniralo i imponovalo mi je kada sam osetio kod običnih ljudi njihov odnos prema nacizmu. Kod njih je ta denacifikacija zaista izvršena. Mi nemamo taj slučaj. Ja sam poznat kao neko ko je još od devedesetih igrao u tim kritičkim predstavama ali nisam smatrao da treba da denacifikujem sebe. Iz prostog razloga jer ta situacija nije ista. Raspad Jugoslavije ima mnogo uzroka. Nije to kao - Srbi su krivi, bio neki ludak Milošević pa on pokrenuo Srbe koji su klali i ubijali. To uopšte nije istina. To je samo deo istine. Naša stvarnost je komplikovanija a posledice istih tih načina mišljenja koje imamo kod Nušića su mnogo strašnije.

foto: Printskrin / You Tube

Ipak deluje da je devedesetih bilo lakše kad se vlast nije ni interesovala za kulturu. Tad su i prolazile predstave i filmovi koji su je kritikovali. Od 2000. se vlast probudila i zainteresovala za kulturu ali na poguban način.

To je od kad je došla na vlast Srpska napredna stranka. Dok su bile demokrate to je bilo malo drugačije. U Demokratskoj stranci su bile mnoge moje kolege koje su te pozicije koristili za svoju ličnu korist ali i za korist same partije. Kao što je nekad bilo uđi u KPJ pa ćeš dobiti posao, sad je uđi u SNS i dobićeš karijeru, posao... To je razlika u odnosu na devedesete. Miloševića nije zanimalo šta se u pozorištu dešava. Znao je da nemamo masovni uticaj na glasače. Ova vlast je drugačija. Oni ne dozvoljavaju ni malo umetničke slobode i oni na ta mesta raznoraznih direktora kulturnih centara i upravnika pozorišta po Srbiji postavljaju podobne ljude koji su im bitni. Evo ovaj skandal sa Sterijinim pozorjem doživljavam kao politički čin. Mislim da iza svega toga ne stoji samo prepotencija i arogancija žirija nego i jedna vrsta instrukcije da se kultura u Srbiji svede na najniži nivo da bi se u kulturu još manje ulagalo. I onda da privatni sektor dobije novac za snimanje kojekakvih rijaliti programa. Evo na primer predstava “Tri lica ogledala” je prava kritička predstava koju igramo po alternativnim prostorima po Srbiji. I svaki put imamo problem sa nekim direktorom kulturnog centra ako je iz SNS jer ne sme da nas pozove jer je čuo da mi malo kritički preispitujemo stvarnost.

Možda je strašnije ako je zapravo taj neki direktor, da bi se udodvorio svojim partijskim šefovima, sam procenio da takva predstava ne bi trebalo da se prikazuje.

E to je Nušić! Kad sam pominjao autocenzuru na to sam mislio. Mada mislim da ovde postoji i instrukcija. Nije to spontano, jer ne može da bude spontano po celoj Srbiji. To je ipak jedan plan da se očiste mesta za kulturu i da se dovedu njihovi ljudi koji nisu školovani. Oni nemaju kadar za kulturu.

Na čelu Ministarstva kulture su kod nas uglavnom bili glumci. I očekivalo se da urade nešto kad ono - ništa. Da li je to do njih ili do sistema?

I jedno i drugo. Predpostavljam da kad uđeš u tu vladu, ministarstvo za sport i za kulturu spadaju u manje bitna ministarstva i da ih niko ne sluša i ne uvažava. Od njih se očekuje da budu poslušni i da što manje para od budžeta traže a da ono što dobiju urade sa tim parama šta mogu. A državu ne zanima šta će oni da urade. Ne zanima je da li će se otvoriti Narodni muzej, da li će propasti Avala film, Narodno pozorište, JDP, Atelje 212... U tom smislu ministar za kulturu u Srbiji nema mnogo moći. Mi nismo mentalitetski spremni da neke stvari shvatimo. Naši političari ne razumeju da kultura ima jaku ulogu u istoriji jednog naroda i da je veoma bitna za promociju i propagandu. Mi smo igrali Henrija VI u Londonu u Gloub teatru i potom smo pričali sa ozbiljnim njihovim kritičarima i glumcima... Oni su nam rekli da su oduševljeni kako smo igrali, da su tek sad videli kako se igra Šekspir, da su tek sad stvarno uvideli koliko je beogradska škola jako dobra... Mi smo izvršili dakle jednu misiju. Mi smo otišli u London i igrali Šekspira. Pokazali smo da Srbi nisu koljači, ubice koji uz papričicu i harnoniku kolju. Nego smo pokazali da Srbi imaju ozbiljnu kulturu i ozbiljnu pozorišnu tradiciju. Na taj način vršimo i jednu političku misiju. Međutim političari ne razumeju značaj kulture. Oni ne razumeju da naši talentovani naučnici odlaze u svet u najelitnije centre da rade a mi ih ne zadržavamo ovde.

foto: Printskrin / You Tube

Paradosk je taj što većina od nas ministra kulture ne bi prepoznala na ulici da ga sretne.

Tasovca smo svi znali pa ništa nije uradio. On je primer neuspešnog ministra. Ja sam jedva čekao da on postane ministar. I onda sam se toliko razočarao njegovom pasivnošću. Ništa nije uradio za kulturu ove zemlje kao ministar.

Kad pričamo o tome kako je nekad bilo, trebalo bi podsetiti da je TV Beograd imala sjajan dramski program, bio je bogat školski program. A sad na tom polju gotovo da ništa nema...

To ima veze sa nebrigom u kulturi, a s druge strane ima veze od kako smo od 2000. krenuli u taj tržišni neoliberalni sistem koji ne podnosi obrazovanje, kulturu i umetnost. E mi ga sad uvozimo sa Zapada. To na Zapadu postoji decenijama, i taj sistem je veoma jak. Gotovo ubistven. To je sistem koji ubija kritičko mišljenje. Ali oni s druge strane na Zapadu imaju sindikate pa se sami organizuju i onda nalaze načina da se odbrane. A mi ovde imamo producente koji dolaze i koji nam daju ugovore koji su robovlasnički. Postoji stavka u ugovoru da reditelj mora, ukoliko se producentu ne dopadne to što on režira, da mu tog dana plati sve troškove snimanja za dva dana.

Čekajte, ali producent nije tu da određuje šta je dobro a šta nije.

E, pa sad jeste. Eto to su ugovori koji mi potpisujemo. To je taj sistem koji mi preuzimamo. Ja ne mogu da kažem - neću. Mislim mogu ali će oni reći - ima ko hoće.

Šta se to sa nama dešava?

Mi propadamo i to propadamo jako dugo. Decenijama. Ova faza propadanja je po meni jako opasna jer je dugotrajna. Dok je bio rat mi smo se bunili, bile su vanredne okolnosti ali smo znali da će da prođe. Ali ovo neće da prođe. Ako se ovako nastavi mi možemo da polako zatvaramo pozorišta. Možemo Narodno pozorište da izdamo pevaljkama da pevaju jer to narod voli. Šta će narodu Šekspir, Nušić, Sofokle, kad ima razne pevaljke koje će da pevaju u Narodnom ili JDP... Eto to bi naši političari voleli da se ostvari. Niko od njih ne razmišlja o posledicama.

foto: Printskrin / You Tube

Kod nas je, čini se, urnisano i obrazovanje.

I to je deo ovog zapadnog liberalnog sistema. To znam jer sam razgovarao sa ljudima iz Engleske. Kada je Margaret Tačer došla i kada je krenula ta velika promena, taj okret sveta ka kapitalizmu a koji se danas nama nameću kroz zakone EU, u kulturi i obrazovanju nije bilo više dozvoljeno kritičko mišljenje. Mi idemo ka sistemu da se uči malo a da studiraju samo oni koji imaju da plate... S druge strane zbog interneta i načina života danas deca nemaju koncentraciju da čitaju kao mi nekad.

I u takvom sistemu mnogi pomisle kako svako može da bude glumac. Zbog čega?

Na televiziji vidiš da svako može da bude glumac. Ako u nekoj ozbiljnoj seriji pozovu manekenku da igra glavnu ulogu i da bude konkurencija glumici koja ima završenu akademiju, igra u pozorištu i ima ozbiljnu karijeru... I da ona kao takva zbog te manekenke izgubi... E onda neko ko raste uz TV pa kaže - vidi ovaj fudbaler postao glumac, ova pevaljka postala glumica pa što ne bi i ja kad je to kao lako. Znate jedno je biti popularan a jedno je biti glumac umetnik. Mi se nismo školovali da bi nas neko prepoznavao na ulici ili da bi se slikali za tv. To je lepo ali to nije cilj. Sada ovim novim generacijama je baš to cilj. I zato me neki i ne razumeju na predavanjima. Ako im ja pričam o Rasinu i njegovim stihovima oni smatraju da im je to za karijeru, slavu i pare potpuno nepotrebno. Serije se danas štancuju, bez ikakve pripreme. Kada sam sa Savom Mrkom radio “Jastuk groba mog” mi smo imali čitajuće probe kao u pozorištu. To više niko na televiziji tako ne radi. To se danas snima po principu da se što više uradi za jedno popodne. Što više epizoda da bi se glumac što manje platio. Tvoje je da naučiš tekst i da ga izgovoriš... Mi nemamo vremena da studiramo uloge. Ali nas i ne zovu da igramo uloge. Nas zovu da budemo Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, i Nikola Đuričko, a ne da budemo likovi. Tim mojim kolegama, koje izuzetno cenim, je jako teško. Oni idu iz serije u seriju. Sa nama niko ne radi. I zato je kvalitet opao. Ali je u odnosu na devedesete još više opao. Mi živimo sad u vremenu neoliberalnog zlostavljanja umetnika. Producenti sada određuju umetnički nivo na kome se jedna serija snima - scenario, režiju i podelu. To do sada nije bilo, oni to nikada nisu radili. Oni se za to nisu ni školovali. Ali danas je to tako. Njih samo zanima koga će da prodaju. Ako ga pitate da li je ova ili ona serija kvalitetnija on to ne zna... On samo zna koliko je zaradio. Oni mogu da rade šta hoće. A mi smo u poziciji da ako želimo maloo novca moramo da pristajemo na sve.

Jednom ste rekli da bi Vas danas teško šta nateralo na neke nove proteste.

Da. Ali to je zbog stanja apatije. Ja sam se za vreme devedesetih mnogo angažovao, kako u pozorištu tako i u protestima na ulicama. Cela moja generacija je pregorela. Nemam više snage za to. Hoću da živim život kao normalan građanin. Neću da budem opsednut političkim skandalima koji su sve strašniji i strašniji.

Može li se živeti normalno? Koliki je zapravo napor živeti normalno danas?

Veliki. Ne može da se živi nornalno. To što ja kažem da živim normalan život zapravo nije normalan život. Meni je on kao normalan jer ne moram da se pokidam na hiljadu poslova kako bih zaradio novac i da u isto vreme brinem da li imam struju, hranu i da li će me neko bombardovati. U tom smislu nisam životno ugrožen i to mi je eto normalan život. Dotle su nas doveli da smatram da je normalan život taj da samo ne umrem od gladi, da mogu da platim račune i da me ostave na miru. Neko ko je prvak nacionalnog teatra u Nemačkoj ili Francuskoj ima i društvenu poziciju i novac mnogo veći nego mi. Mi glumci smo ovde poniženi.

I onda ono - prvak drame - deluje samo lepo na papiru.

To lepo zvuči u novinama kad se pročita... Doduše znači u odnosu na kolege koji nemaju posao. Iz te vizure sam ja super - imam redovnu platu, radim sve vreme...

Imali u svemu ovome krivice i medija?

Moram da se vratim na onu moju fotografiju koju ne volim da spominjem, ali je dobar primer kao odgovor na ovo pitanje. Dok se ta moja fotografija nije pojavila ja sam bio prvak JDP, pa Narodnog pozorišta, imao divnu karijeru, dobijao nagrade... I nije bilo nekog interesa u medijima za mene. Onog časa kada se pojavila fotografija otimali su se za mene. Mesec dana sam svakog dana davao po nekoliko intervjua. Od novina preko tv do časopisa koji nemaju veze sa mojim životom - lov i ribolov, kučići i mačići, praktična žena... Svi se polomili jer su videli moje pločice.

foto: Printskrin / You Tube

A mogli su da ih vide u pozorištu, da su hteli.

Mogli su da ih gledaju u pozorišt od 1985. godine... Jer sam imao uvek barem jednu predstavu gde sam se skidao do pola... I onda su po društvenim mrežama o meni komentare pisali ljudi koji ne idu u pozorište i koji ne znaju ko sam ja. E onda su se mediji uključili pa sam odjednom svima bio zanimljiv. Kada sam dobio evropsku nagrade za glumu, “Gordana Kosanović”, za ulogu Salome, koju dodjeljuje Roberto Čuli, koju su iz Srbije dobili samo Miki Manojlović i ja, to je tako neprimetno prošlo... E, ali kad se pojavila ona moja fotografija... Seks se dobro prodaje... E zato je sve ovako.

Šta po Vama radi vlada ove zemlje?

Naša vlada jedva čeka da se dodvori Zapadu i da svoje ljude pretvori u jeftinu radnu snagu. Iako znamo da takav sistem propada mi se ipak borimo da uđemo u taj sistem. Borimo se sa kulturom koju nemamo, sa infrastrukturom koju nemamo, sa fabrikama koje nemamo... Ućićemo tamo da nas pretvore u belo roblje.

Ima ona priča o tome da bi se onaj ko je zaspao 5. oktobra a probudio se danas i više nego iznenadio.

Meni je ovo strašno da se ceo krug okrenuo i da su ponovo ti isti ljudi iz devedesetih sada ponovo na vlasti... Sećam se, kada je počinjao rat, svog šoka kada sam čuo na TV šta su ti ljudi govorili. Taj jezik kojim su govorili o Hrvatima, muslimanima, domaćim izdajnicima, o sumnjivim licima... Mene je to zgranulo jer ja sam bio iz nekog drugog vremena. I odjednom kreće neka otvorena mržnja da se propagira sa medija da te inficira da ideš da uzmeš pušku i da počneš da ubijaš. Moja reakcija, svaki put kad gledam dnevnik, bila je - Ako je ovo istina daj da idem da koljem i da ubijam. Ali sam znao da to nije istina. Ali mnogi nisu znali... Pogubili smo se zbog toga šta je bitno a šta nije... Moja deca pripadaju toj generaciji dece koja su rođena devedesetih. Njima je jako teško jer se treba snaći sad. Imali smo rečenicu u “Sumnjivom licu”, kaže mi žena - “Pa ti si otvarao tuđa pisma tuđu poštu si voleo da čitaš pa si izgubio službu zbog toga”. A ja je odalamim i kažem: “Pa šta ako sam izgubio službu. Posedeo godinu, dve pa opet dobio, dok se zaboravi...” Eto imamo Gašića. On je sad direktor BIA. Apsurdno je da Vulin, Vučić i Nikolić sede na pozicijama vlasti a znamo ih... Da imaju ličnu savest trebalo bi da se povuku iz politike. Bio sam 5. oktobra na ulici kod Skupštine, I goreo sam sa tom Skupštinom i bilo mi je u isto vreme i strašno i lepo i grozno... I onda sam počeo da čitam o tome kako su neki dobijali novac, kako je Otpor finansiran... A ja sa tim Otporom bio svaki dan na ulici. Dok sam ja sa Čedom Jovanovićem stajao na protestima on je bio podmladak DS a predstavljao se kao student. I tad sam video da sam ja još tad bio obmanut.

Ali sad je sve po sistemu - Izvini se Đuri što te tuko. Dovoljno je da političar kaže - Jeste tad sam pričao tako ali sad mislim drugačije - i kao sve je uredu.

To je pitanje lustracije koja se kod nas nikada nije desila. I drugo, imate Šredera, Blera koji sad ovde dolaze kao neki gosti, savetnici. Pa da je najbolji na svetu nije ga trebalo zvati. Ej ti si tu zemlju bombardovao, pa nemaš prava da dođeš i da je gradiš. Uništavao si je i sad dolaziš da je gradiš. E to je licemerje Zapada protiv koga sam ja isto koliko i protiv licemerja naših političara. Naši političari su najkrivlji jer su od EU dobili odrešene ruke da sa srpskim narodom rade šta hoće. A njih samo zanima spoljna politika i da naši ispune zahteve EU, a šta se dešava sa narodom, obrazovanjem, kulturom, to njih ne zanima... E zato su našima dali odrešene ruke, i zato su naši političari toliko bahati.

Mnogi su tih devedesetih mislili da nas mrzi ceo svet.

I ja sam mislio tako devedesetih zbog slike koju su mediji slali ali sam onda počeo da putujem i video da to nije tako. Išao sam u SAD 1999. i tamo običan svet nije ni znaoi da je Amerika bombardovala Jugoslaviju. Sednem tako sa nekim da popijem kafu i oni nemaju pojma da su u ratu sa mojom zemljom i da nas njihovi vojnici gađaju bombama. Želeo sam da i moja deca vide da nema te ksenofobije prema nama u svetu. Kada je bila premijera u Dizeldorfu pozvao sam sina i ćerku da dođu da budu tu par dana. I posle mi je Hana rekla - pa kako ću ja sad da se vratim kući. Njima je bilo čudno kako niko nikog ne tuče jer je različit od onog drugog. Tada sam shvatio koliko je strašno kad mlada generacija ne putuje. Ona je za par dana shvatila i doživela ono što smo joj žena i ja pričali ceo život. Ali džabe priča dok sam ne vidiš.

Jesmo li dotakli dno?

Nismo još. Cilj je da se ide ka tome da se kultura ne finasira, da se raspuste pozorišta... I onda ćemo doći do situacije da je sve u privatnim rukama a privatnik samo gleda da zaradi. A šta zarađuje u pozorištu - komedija. I to ona jeftina, bulevarska. Ne bi bio problem da pređemo na taj tržišni sistem da smo Nemačka. Onda bi neko odsvirao Mocarta i došlo bi 5.000 ljudi da ga sluša. A kod nas će doćo dva čoveka. I Palma ako bude hteo da pozove Mocarta na svoju svadbu

Petar Latinović/Kurir.rs  

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...