Prošlo je skoro tri decenije otkako je Holivud obasjalo "špansko sunce", kako ovog slavnog glumca i latino zavodnika, zbog njegove ogromne pozitivne energije i količine sreće koju unosi na svaki set, često nazivaju kolege, glumac Antonio Banderas (57), sa biografijom dostojnom najvećih filmskih svetskih zvezda svih vremena, i dalje pamti vreme kad se samo s mnogo vere otisnuo u svet u potrazi za svojim mestom pod nebom.
Bilo je to 3. avgusta davne 1980. Od rodbine sam dobio 10.000 pezeta, spakovao sam sve što imam u jedan kofer i s nepunih 20 godina seo u voz koji me je iz rodne Malage duž Kosta del Sola poveo ka snovima i Madridu - priseća se Banderas, prvih koraka ka velikoj glumačkoj karijeri, koja nam je decenijama potom podarila "Kraljeve mamba", "Intervju sa vampirom", "Desperado", "Filadelfiju", "Atentatore", legendarnog "Zoroa", "Trinaestog ratnika", "Prvi greh", "Decu špijune", "Plaćenike" i mnoge druge bioskopske hitove.
Na predstojeći beogradski Fest vraća nam se neobičnim psihološkim trilerom "Crni leptir", za koje je dobio nekoliko nagrada na festivalima.
Čini se da nema žanra u kom šarmom ne možete opčiniti publiku. Koji je vaš trik?
- Nema tu velike magije. Sve radim iskreno. Kad se spremam da uronim u neki lik činim to bez zadrške, svim srcem. U tom slučaju žanr postaje sporedna stvar. Svaki film je jedan život, nečija priča, koja onda kad se kamera uključi postaje moja. Tako je bilo od prve klape u mojoj karijeri. Vreme kad sam počinjao da se bavim glumom bilo je loše za španske glumce. Mada sam od samog početka radio s velikim umetnikom i mojim prijateljem Almodovarom, kome dugujem to što sam postao, španska kinematografija bila je tada čista egzotika za Zapad. Svet je znao za Pikasa i Dalija, ali kao da je naš narod, u međuvremenu, zaboravio svoju veličinu. Izgubili smo hrabrost i samopouzdanje da čak i pomislimo da ponudimo svetu nešto dostojno dela umetnika koji su njime davno zavladali. I to kao Španci.
A zatim su vam se dogodili "Kraljevi mamba"? Kako je izgledao taj prvi korak u Holivudu?
- Za povratak španskog filma na svetske meridijane, zasluge pripadaju Almodovarovoj "Ženi na ivici nervnog sloma". Kad je ovaj film krajem 80-ih nominovan za Oskar, u Holivudu su se konačno zapitali: "Kako je moguće da tamo neka sirotinjska evropska zemlja može da napravi nešto toliko kvalitetno, a drugačije od svega što mi radimo". Pozvali su nas sve na ceremoniju dodele Oskara, kako bi upoznali ljude koji su lucidnim pristupom filmskoj umetnosti šokirali svet. Bio je to trenutak kad smo povratili petlju i izgubljenu veru u vrednosti našeg naroda. "Kraljevi mamba" i mnogi drugi filmovi koji su potom usledili bili su nagrada na koju smo ja i moje kolege dugo čekali.
Od tih prvih koraka do danas našli ste se u koži brojnih likova? Koja od njih vam je najbolje pristajala?
- Najbolje se osećam u rukama iskusnog režisera koji ima jasnu viziju onoga što želi. Pedro mi je kao brat i sa njim se u svakoj ulozi osećam udobno. Žanr je nebitan. Na meni kao glumcu je da se pripremim za rolu i da svoje viđenje scenarija uskladim sa onim što je režiser osmislio. Jer, u svetu iza i ispred kamera, režiser je bog. On usmerava svaki vaš potez i misao. Ako ga pažljivo slušate i postupate po njegovim pravilima dobićete remek-delo. Ponekad, hrabrost, improvizacija i "odmetništvo" od onoga što je zamišljeno mogu stvoriti nešto čak i bolje od režiserove zamisli, ali za to je potreban talenat i pedigre koji se rađa jednom u hiljadu godina. To su ljudi čija dela menjaju svet. Nikada nisam imao takve ambicije. U glumi sam uvek tragao za umetnošću koja će me promeniti kao čoveka. Učiniti boljim, privatno i profesionalno.
Postoji li period u karijeri koji biste voleli da ponovite?
- Smatram da se vreme ne može proživeti dvaput s razlogom. Mi smo razultat naših uspona i padova. Ono što smo naučili iz svega toga čini osnovu za neku bolju budućnost. Život sam ispunio delima koja su u istoriji ostavila neki trag. Međutim, tek 2017. u kojoj sam proživeo neke teške trenutke, podsetila me je da bi trebalo da "prelistam" životne lekcije i podsetim se njihovih mudrih saveta. Ova godina odnela je ženu čija mi je podrška mnogo značila, i čija će ljubav zauvek ostati ucrtana u svakoj uspomeni tokom mog sazrevanja od deteta do muškarca. Pre nego što sam izgubio majku, imao sam još jednu opomenu. Infarkt me je podsetio na to da sam poželeo više nego što mogu da podnesem. Protekle godine bile su pune adrenalina i velikih ambicija. Zbog toga sam rešio da u onome što radim pronađem zadovoljstvo, a ne obaveze. Više ću se baviti režijom i producentskim poslom, ne bih li ponovo pronašao sebe. Sa 60 ne možete biti tinejdžer, ali učeći na greškama možete ponovo osetiti radost kojom je kucalo ludo srce tog klinca. To je tajna večne mladosti.
Da li po tom receptu održavate i životne i profesionalne ambicije?
- Čovek bez snova je niko i ništa. Uvek ću živeti punim plućima, želeći nešto novo i više. Ali uživajući u svakom trenutku. Kad jurcate kroz život propustite sve. Treba hodati polako poštujući mudrost koju su vam donele godine. I nikada se nemojte plašiti. Život je prekratak za strahove. Svaki strah donosi neuspeh i razočaranje. On nije znak vaše slabosti, već vaše nedovoljne vere da se borite za ono što će vas učiniti srećnim. Sve je moguće. Samo treba dovoljno snažno želeti.
Imate li neki neostvaren san? Da li je Oskar istinska vrednost kvaliteta jednog glumca?
- Uprkos tome što sam prve korake u karijeri napravio kao član španskog Nacionalnog teatra, neostvareni san i dalje mi je da na pozorišnim daskama odigram Hamleta. Smatram da je to uloga koja je prikrivena želja svakog glumca. Ako bismo već ocenjivali šta bi trebalo da bude priznanje kvaliteta nečijeg glumačkog talenta, onda bi to, svakako trebalo da bude izvođenje ovog Šekspirovog lika. A kad je reč o Oskaru, ta nagrada je najprestižnije što glumac u karijeri može da dobije. Ali kvalitet i prestiž dve su sasvim različite stvari.
Koliko ste upoznati sa srpskom kinematografijom? Možete li navesti neki naš film koji je na vas ostavio snažan ustisak?
- Naravno. Ne znam da li postoji neko ko se kao umetnik ne bavi glumom, a da ne ceni dela vašeg režisera Emira Kusturice. Njegovi filmovi mnogo me podsećaju na španske. Imaju tu iskru srčanosti i emotivnosti koja govori više od hiljadu specijalnih efekata i kompjuterskih animacija. Uživao sam gledajući "Vreme Cigana" i "Arizona drim". Voleo bih da glumim u nekom od njegovih filmova, ako bi priča bila snažna kao u ovim projektima.
Gledate li tenis? Srbija je ponosna na Novaka Đokovića, baš kao i Španija na Rafaela Nadala.
- Imate sve razloga da budete ponosni na Đokovića. On je sjajan igrač, i volim energiju i odlučnost koju pokazuje na terenu. Međutim, kao Špancu, iako obožavam Novaka, dužnost mi nalaže da na njihovim mečevima uvek svim srcem navijam za Nadala.
(Kurirč.rs/Večernjenovosti/Milan Adžić)
