Duhovite dosetke iz pozorišnog bifea, događaji na sceni i van nje, pa i odnos umetnika prema vlasti i vlastodršcima - slikovit su odraz karaktera samih aktera, ali i vremena u kojem su živeli i stvarali. Upravo takvim isečcima (od doba Joakima Vujića do naših dana), bavio se Milovan Zdravković, koji je nedavno priredio knjigu "Anegdote i crtice iz pozorišnog života" u izdanju Festivala monodrame i pantomime.
"Vodio sam se idejom da kroz anegdotu napravim neku vrstu pogleda na teatar. Jer, anegdota nekada humorno, a ponekad vrlo surovo, prikazuje stanje ne samo u teatru već i celom društvu. Pozorišni stvaraoci mogu da budu pristrasni, ali je anegdota uvek objektivan trag u vremenu. Pogotovo to važi za nas Srbe koji, ili mitomanski veličamo ili neopravdano omalovažavamo sebe kroz istoriju", kaže Milovan Zdravković za Večernje novosti.
Zato je, kako ističe, prikupljene crtice i razvrstao u celine nazivajući ih "Patriotsko - rodoljubive", "O uticaju politike na pozorište", "Odnos prema velikim umetnicima" , "Odnos prema kolegama", "Glumci i nadimci"...
"Teatarski život veoma je aktivan sudionik društvenog života i, nema sumnje, njegovo ogledalo. Sliku tog stanja beležili su lokalna štampa, hroničari vremena, kao i teatrolozi. Anegdote, na neformalan i nepretenciozan, možda i najbolji način ilustruju međusobne relacije pozorišnika, njihov odnos prema lokalnoj sredini, kao i odnos te sredine prema njima. Velikan jugoslovenske književnosti Antun Gustav Matoš je govorio: "Anegdota je kao ključaonica, kroz koju se, kao što je poznato, više vidi no kroz široko razjapljena vrata."
Kroz tu ključaonicu bačen je pogled i na trenutak kada je Janko Veselinović postavljen za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu. Novinari su znali da naš poznati pisac nije naročit stručnjak za pozorišne probleme, pa ih je interesovalo kako će se snaći na novom položaju. Zato ga je jedan predstavnik sedme sile pitao šta misli o operi. Veselinović se počešao po bradi i odgovorio mu:
"Znaš, rode, sve što je rđavo napisano i ne može da se čita, to se otpeva. Eto, to je opera."
Predviđanja velikih katastrofa i "sudnjeg dana" uvek su bile predmet radoznalosti i straha među Srbima. Uoči Prvog svetskog rata beogradskom čaršijom pronela se vest "iz prve ruke" da će neka repata kometa u sudaru sa Zemljom, pomoriti svet. Došavši kod svog berberina, Branislav Nušić ga je zatekao veoma zabrinutog:
"Čuo sam od jedne mušterije da će posle Nove godine propasti svet. Prvog januara uginuće sve životinje, a drugog poumiraće svi ljudi!
- Zaista strašno! - primetio je Nušić. - A ko će onda trećeg januara mene da brije?
Vedar duh i brzu misao, među koricama knjige beležio je priređivač u nekim već poznatim, ali i dosad "neotkrivenim" anegdotama:
"Od velike koristi mi je bio i "Dnevnik upravnika" Milana Đokovića - kaže Zdravković, koji je do sada objavio i dela "Pozorišni život Zemuna u 19. veku" i "Pozorišni rečnik".
"Novu knjigu pripremao sam deset godina, a u njoj su, između ostalog našle i neke dogodovštine iz života Steve Žigona. Jedna od njih opisuje kako je posle nekog važnog državnog skupa priređena svečana akademija na kojoj su učestvovali i glumci. Među njima i Steva Žigon, sa u to vreme veoma popularnim monologom Robespjera iz predstave "Dantonova smrt". Za ovu posebnu priliku pozvao je i majku iz Ljubljane, želeći da joj pokaže koliko je važan i popularan u Beogradu. Protokol ju je smestio u prvi red, između Kardelja i Dolanca. Iznenada i neočekivano, Žigon nije mogao da se seti monologa. Savlađujući paniku, kretao se po sceni, pokušavajući da prikrije nemir."
"I u toj zbrci palo mu je na pamet kako mu je nekom sličnom prilikom Milivoje Živanović uputio savet: "Podigni nos!" Čim je to uradio, setio se teksta. Dobio je frenetičan aplauz, ali mu je po povratku kući majka rekla: "Mnogo si postao uobražen. Kako si se samo pravio važan na početku kad si izašao na scenu. Koširao si se kao kokot." Naravno, majci nije rekao razlog svog "oholog" ponašanja - kaže Zdravković.
"Puno je još takvih priča u ovoj knjizi koja će, verujem moći na šarmantan način da zaintrigira publiku koja dolazi u pozorište, ali će privući i one koji ne odlaze u teatar. Možda će baš zbog ovih zanimljivosti dobiti želju da zavire u pozorišni svet."
Zahtevi glumaca nosilaca glavnih rola nekada odu tako daleko, skoro do banalnosti. Poznata je priča sa "Dubrovačkih letnjih igara", o zahtevima Radeta Šerbedžije koji je igrao Hamleta. Tadašnji direktor Niko Napica, žalio se:
"Trudim se da sve potrebe glumaca zadovoljim. Dobre uslove za probe, dobre scene, dobar smeštaj i ishranu. No, jednog dana upada Šerbedžija u moju kancelariju i povišenim glasom traži poseban sapun, ne onakav kakav upotrebljavaju ostali glumci. A na peškiru da piše njegovo ime!"
Novica Nikić, dugogodišnji šef bifea Ateljea 212, ovako je svedočio o jednoj narudžbini Dragana Nikolića:
- Novice, je l` imaš pivo?
- Imam!
- Je l` ti `ladno?
- Jeste! - kaže Novica.
- Pa, obuci nešto, a meni donesi jedan viski!
Kurir.rs/Novosti/Vukica Strugar/Foto: Privatna arhiva, Foto: Dragana Udovičić, Foto: Marina Lopičić, Foto: Dragan Kadić
NE PROPUSTITE
