icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

INTIMNA ISPOVEST ČEDOMIRA PETROVIĆA: Zbog čega je umalo ČKALJA IZGUBIO STAN, kako je hteo da organizuje meč Zvezde i Hajduka ZA LEČENJE DECE iz Srbije i Hrvatske, šta mu je majka rekla na samrti...
Foto: Marina Lopičić

nikada ispričane priče

INTIMNA ISPOVEST ČEDOMIRA PETROVIĆA: Zbog čega je umalo ČKALJA IZGUBIO STAN, kako je hteo da organizuje meč Zvezde i Hajduka ZA LEČENJE DECE iz Srbije i Hrvatske, šta mu je majka rekla na samrti...

Pop kultura

O roditeljima, o jednom stanu, o jednom komunisti, o jednoj seriji, o Srbima, o Hrvatima, o vremenu kad su ljudi bili bolji...

 

Sve je to stalo u jedan razgovor sa glumcem, rediteljem, piscem Čedomirom Petrovićem.

 

Sedimo u jednom restoranu na pola puta između njegove sadašnje i moje nekadašnje zgrade u Resavskoj ulici u Beogradu.

 

O PORODICI

 

Jeste li sem imena još ponešto nasledili od dede Čedomira?

 

"Jesam.. Samo ja kad kažete "deda" uvek pomislim i na drugog dedu, koji je malo skrajnut... To je deda Božidar Mijatović, majčin otac. Živeo je u Osijeku gde je držao kafanu. Imali su sličnosti Čedomir i Božidar... A i ja malo sa njima. Obojica su voleli da popiju i to sam između ostalog nasledio od njih."

Deda Božidar je, priča mi, bio veliki Srbin u to vreme koga je jednom prilikom ubio Hrvat. Bokser jedan...

 

"Tako da moja majka nije nikada upoznala svog oca. Ali vidite, ona je za ubistvo mog dede krivila samo tog čoveka. A mi kod nas volimo da mnogo globalizujemo pa su odmah svi Hrvati problem... Ona je bila drugačija. To moje poštovanje drugih naroda koje imam u sebi mi je ona usadila... I otac normalno."

 

Deda Čedomir je bio u Prvom i Drugom balkanskom ratu, kao i u Prvom svetskom ratu.

 

"Bio je veoma hrabar. A za vreme Drugog svetskog rata bi sedeo na šamlici i prenosio bombardovanje.

 

- Eno leti jedna štuka preko baba Savetinog dvorišta. Evo sad će da padne u ono sokače...

 

Inače je bio malo prgav, posebno kad popije. Tad je voleo da se pobije i da isteruje neku pravdu. Tu sam na njega. Da se bijem sad je već kasno, ali za pravdu... Za nju nikad nije kasno."

 

Baka mu je bila, kaže, prava Mađarica, tako da u sebi "ima 25 odsto mađarske krvi".

 

"Ali imam malo i crnogorske jer je majka mog oca, Hristina, bila devojačko Bogdanović. Oni su došli iz Crne Gore u Soko banju. Jeste to sve malo komplikovano ali ja to volim. Kad bi to moglo ja bih voleo da imam teču Kineza, strica Kanađanina, dedu Japanca i Indijca ili iz nekog plemena... Voleo bih da imam rodbinu po celom svetu pa da onda putujem, vidim razna mesta i probam razna jela, upoznao razne običaje."

 

BALŠIĆEVA ULICA

 

A sve je počelo, kao i u svakoj priči, jednom davno u gradu Kruševcu u Balšićevoj ulici.

foto: Marina Lopičić

"U toj maloj kući od blata i trske u Balšićevoj se rodio moj otac. Ja sam tu kasnije dolazio kao klinac i bio po mesec dva. Tu sam provodio dane, igrao se. Pamtim i tu atmosferu posebno leti kad se sedelo ispred kuća i pričalo. Neko skuva kafu, nego donese rakijicu, neko spremi meze i onda se priča, šali... Kada je deda Čedomir umro i kad je nana sa mojom tetkom Stakom prešla u grad, otac više nikada nije prošao Balšićevom uilicom. Mi smo prolazili još par godina i gledali kuću, posle su je i srušili. Ali on nije hteo... Rekao je da želi da tu kuću upamti onako kako ju je poslednji put video."


DOČEK NOVE GODINE KOJI JE PROMENIO SVE

 

Porodica Petrović je jedno vreme živela u garsonjeri od svega 15 kvadrata, možda i manje. A onda je jedan doček Nove godine sve promenio. Bilo je to vreme, kako kaže moj sagovornik, kad su ljudi bili bolji.

 

"Bio je to doček 1955. Pričali su mi otac i majka kako je te večeri na vrata našeg stana ušao čovek koji se predstavio kao brat narodnog heroja Ivana Milutinovića.

 

Pamtim da je bio ogroman i krupan, sa brkovima.

 

Taj čovek je rekao da je gledao mog oca u "Zajedničkom stanu" i da je u jednom intervjuu pročitao kako mi živimo u garsonjeri od jedva 15 kvadrata i da bi on hteo da pomogne. Ispričao je mojim roditeljima da je on dobio stan od 40 i nešto kvadrata u kome bi trebalo da bude njegova ćerka, ali da on želi da ponudi da mi uzmemo taj veći a da ona pređe u ovu garsonjeru.

 

Moji roditelji su bili šokirani. Pitali su odmah koliko treba da se doplati za razliku u kvadraturi. Tu se taj čovek naljuti i reče kako ne želi da čuje za novac.

 

I tako...

 

Posle je bilo malo oko stana poteškoća jer je predsednik stambene komisije hteo da taj stan da svojoj ljubavnici. Na kraju je otac uspeo da ga primi Moša

Pijade koji je jednim pozivom sve rešio.

 

Otac mi je pričao kako mu je bilo frka kad je trebalo da se sretne sa njim. Ustvari ne toliko od njega nego da li će na kraju dobiti stan ili ne. Otac mi je ispričao i kako je tu u kancelariji Moša Pijade prisustvovao razgovoru između njega i jedne žene koja je dobila otkaz jer opsovala majku Moši Pijade.

 

Naime, ona je jednog dana žurila kući posle radnog vremena iz fabrike ali joj nisu dali jer su im rekli da svi moraju da ostanu jer Pijade dolazi da održi govor.

 

- Pa, jeste li vi normalni? Moram kući. Imam malo dete. Ma jebote Moša Pijade i nek ide on u pičku materinu …

 

Kako mi je ispričao otac, Moša joj je rekao da se vraća u fabriku, da će dobiti lakše radno mesto, svih osam plata unazad, povišicu i da će moći pola sata ranije da ide kući zbog deteta.

 

I njoj su kao i ocu suze same potekle.

 

Pošla je ka vratima. A Moša joj je rekao:

 

- Stani. E sad idi ti u pičku materinu … i onda smo kvit?, upitao je.

 

- Jesmo, nasmešila se žena kroz suze.

 

Znate bilo je komunista i komunista... Nije taj komunizam bio toliko loš kao što se priča. Nekad tako kažem kako bih Tita na leđima nosio od Kumrovca dovde samo da se vrati to vreme mira..."

 

OD KNJIŽEVNOSTI DO GLUME


Studirao je književnost godinu dana jer ga nisu primili na filmsku režiju. Kad je video da nije primljen opsovao je i rekao kako ga nikada više tu neće videti. A onda mu je jedan čovek sa prozora Akademije rekao da će sigurno doći i naredne godine. I tako je i bilo. Samo što je tada upisao glumu.

foto: Marina Lopičić

"Na glumu sam otišao jer su rekli da može da se pređe posle na filsmku režiju. I ja upišem glumu ali nije moglo da se pređe posle na režiju. I ja ostanem na glumi. Inače, ja sam još sa 15-16 godina hteo da se učlanim u Kino klub Beograd. Dođem, otovori vrata Kinop kluba, uđem a oni me pitaju:

 

- Mali, šta je?

 

- Ja došao da se učlanim.

 

- Mlad si još, ima vremena.

 

E ali pamtim da me je jedan čovek izveo u dvorište i tu me slikao fotoaparataom. Ja se pitao što me ovaj slika... Ali ima nešto u životu.

 

Prođe dosta godina i ja radim seriju "To se samo svici igraju." I uzmem Branka Peraka da bude direktor fotografije. On se nažalost posle teško razboleo i jednog dana, a već je tad teško govorio, pruža on meni jednu kovertu. Ja otvaram a u njoj negativi i slike.

 

- Ja sam te onog dana slikao u Kino klubu. Čuvao sam sve ove godine...

 

Kako kaže, stalno je isterivao neku pravdu, dizao revoluciju. Tako je bilo i na fakultetu dok je studirao u klasi profesora Milenka Maričića.

 

"Pobunio sam se kad su otpustili jednog od mojih omiljenih profesora Vladimira Pogačića. Izbacili su ga pred kraj njegove karijere jer su tek tad ustanovili da nema diplomu. A on napravi onolike filmove. Al eto, nekome je smetao... To su moguće uradili i što je bio Hrvat. I ja kažem Milenku:

 

- Profesore, ja ću da dignem studente da se pobunimo.

 

- Ćuti Čedomire, pusti... I ja sam Hrvat

 

Nagovarao me profesor Maričić da pređemo na "TI" ali ja nisam mogao. A umneli smo lepo da se napijemo u kafani. Koliko sam samo puta sprečio tako kad se napijemo da se on ne pobije sa nekim. Uvek je umeo da izabere najvećeg u "Kolarcu". Posle ja izmišljam kako mu je umrla baba pa je zato van sebe... E a kad to ne upali onda bežimo na zadnja vrata kafane.

 

O POREĐENJU SA OCEM


Kaže da je oduvek znao šta ga čeka ulazeći u istu profesiju kojom mu se otac bavio.

foto: Marina Lopičić

"To što sam bio Čkaljin sin meni nikad nije predstavljalo breme. Ja sam terao svoju priču. Bilo je onih dobronamernih koji su mi govorili:

 

- Dobar si ti ali ne možeš biti kao otac. On je jedan jedini.

 

A ja nikako nisam mogao da im objasnim da se ja ovim poslom nisam bavio da bih se takmičio sa ocem.

 

OTPISANI I POZORIŠTE U KUĆI

 

Igrao je u "Otpisanima", "Pozorištu u kući"... Spominjem baš te dve serije koje

je publika posebno volela.

 

""Otpisani" su bili sjajni. Sjajan reditelj, sjajni glumci, a tek muzika koju je napisao Mića Marković. Ja sam od one moje tri epizode majci kupio mašinu za pranje sudova. Inače kad pominjete "Pozorište u kući" nije mi se svidelo što su napravili onaj rimejk. Protiv sam toga čak i kad bi rimejk bio bolji od originala.

 

Što ne naprave rimejk "Alo Alo". Ko će da igra Renea? Zašto praviti rimejk?

Ako praviš rimejk znači da nemaš ideja, da nisi kreativan.

 

Šta će Voji Brajoviću da igra "Radovana III"... To je ludost. Pera Božović igra "Kralja Ibija". Ne treba to... Pa barem je Pera bio u "Ateljeu 212" i zna ko je bio Zoran Radmilović.

 

U NBA taj i taj bio legenda, prestaje da igra i njegov dres sa brojem 11 se povlači. A kod nas bi odmah trčali baš da obuku taj broj 11."

 

NEKI ČUDNI LJUDI

 

Kada je stao iza kamere Čedomir Petrović je snimio nekoliko mini serija i jednu dramu. I baš sledeće godine u martu biće čitava decenija od prvog i jedinog prikazivanja njegove serije "Neki čudni ljudi".

 

Serija je bila samo jednom prikazana te 2009. godine. I to na drugom programu RTS.

 

"Ne znam šta da vam kažem... Znam samo da smo mi tu seriju uradili i da smo je uradili dobro. Novac smo skupili, to nisu male pare. Doduše minimalna sredstva smo dobili od samog RTS. Ja sam se svog honorara odreko, kolgee su snimale bez dnevnica... Bilo je teško ali smo uradili odličnu seriju. Ranko Munitić je radio sa mnom na tom scenariju. To mu je inače poslednji angažman bio. I pre nego što je preminuo Ranko je pogledao seriju i rekao mi: "Možeš da budeš prezadovoljan onim što si uradio."

 

Inače serija je o putujućoj trupi glumaca u vremenu pre Drugog svetskog rata.

 

"Te četiri epizode su prikazane u četiri nedelje u vreme kada su išli "Utisak nedelje", "Zvezde Granda"... Čak je jedne nedelje bila i "Beovizija"... dakle sve u vreme izuzetno gledanih emisija. Namerno nije stavljeno na prvi program kako inače dolikuje jednoj umetničkoj seriji. Glumačka ekipa je bila sjajna na čelu sa Mustafom Nadarevićem... Bili su tu i Branka Petrić, Feđa Stojanović, Toma Trifunović, Sergej Trifunović, moja Jovana...

 

Nadam se da će gledaoci moći da je pogledaju na prvom programu RTS. Bilo bi dobro zbog gledalaca da se to pusti. Pa nek oni prosude da li ta serija valja ili ne."

Kaže mi kako je tadašnji direktor RTS Aleksandar Tijanić na neki način sabotirao tu seriju.

 

"Želeo je da se osveti mom ocu kome sam ja inače posvetio tu seriju. Izgleda da nije mogao da se pomiri sa time što je moj otac jednom prilikom, govoreći o njemu, rekao - Čiji bio nije, čiji biti neće."

 

Serije se više nikada nije reprizirala.

 

"Izgleda da duh tog nekadašnjeg direktora još vlada tamo. Ovaj današnji direktor - nit se zna kad dolazi nit kad odlazi. Pisao sam mu ja i pismo da se vidimo da porazgovaramo ali on ništa. Mustafa Nadarević mi je rekao da su mu naši ljudi u dijaspori pričali kako su gledali seriju na onom RTS svet kanalu... I bili su oduševljeni. Sada koliko čujem serija ima na internetu pa se tamo može pogledati... Ali bih voleo da ljudi u Srbiji vide ovu seriju kako dolikuje na prvom programu, jer publika je ipak najmerodavnija."


O STVARIMA KOJE I DALJE BOLE

 

Ne možemo a da zaobiđemo sve one probleme i nedaće sa kojima se naša zemlja suočava.

 

Kaže kako bi mnoge stvari u Srbiji trebalo da se konačno reše. Najviše ga od svega boli pogibija gardista sa Topčidera.

 

"To ne mogu da prebolim. Znate to su deca iz unutrašnjosti, oni drugačije idu u vojsku. To se pravi ispraćaj, njih ispraćaju u tu vojsku... Oni idu za tu Srbiju. I onda roditeljima jave da su se oni pobili međusobno. Znači nisu te nagazili kao pikavac nego te još i đonom zajebavaju."

 

O SPORTU I OKO SPORTA

 

Intervju radimo baš ono veče kada je Crvena zvezda igrala protiv Liverpula.

 

Doduše na vreme smo se rastali kako bi od početka ispratili, a videće se kasnije, veliku pobedu crveno-belog tima.

 

Ali mi smo pričali o onoj mračnijoj strani fudbala.

 

"Vi danas imate navijače koji zovu fudbalere posle utakmice. I onda padnu šamari. To nije moglo nekad. Ajde ti Boru Kostića ili Rajka Mitića ili Šekularca tako... Pa znaš kad bi ponovo ušao na stadion. Taj ne bi više mogao da uđe u Beograd. Ne bi te izvukli sa robije.

 

Kad sam bio u Splitu prošle godine razgovaro sam sa Anićem. I ja mu predložim da nekako organizujemo meč Zvezda- Hajduk.

 

- Jesi li ti normalan?

 

- Zašto?

 

- Pa kako... Pa to bi mrtvih bilo.

 

Ja mu kažem na to da sam spreman da idem da razgovaram i sa navijačima. Hajde da pare od tog meča idu za decu... Da idu npr za operacije i lečenje dece iz Srbije i Hrvatske. Fudbaleri bi siguran sam pristali."

foto: Iiususiraja.com

Ističe kako sve može da se reši samo ako ima volje.

 

"Ne mora uvek da se zaoštrava. Evo, ispričaću vam nešto.

 

Bili smo otac, majka, ja i još neko društvo u Hrvatskoj. Ja sam bio mali ali se dobro sećam tog dana. Prilaze nam dvojica Hrvata i pitaju mog oca:

 

- Izvinite gospodine Petroviću da vas pitamo. Koji je veći grad Zagreb ili Beograd? I zašto Zagreb nije glavni grad?

 

Svi se ućutali. Čekaju šta će sad biti. A moj otac im kaže:

 

- Ja nisam merio ni Zagreb ni Beograd. Mislim da su slični da su tu negde blizu. A što Zagreb nije glavni grad... Pa evo ja ću najesen ići kod Tita u Karađorđevo pa ću ga baš pitati što je odabrao da Beograd bude glavni grad a ne Zagreb. Ako mi ostavite adrese ja ću vam napisati šta je on rekao.

 

I svi su se nasmejali. I mi i oni."

 

Na kraju, skoro pa više za sebe, pričamo hoće li ponovo doći ono vreme... Ono vreme kad su ljudi bili bolji.

 

I NA KRAJU...


Rastali smo se...

 

Ostala je još samo jedna neispričana priča. Priča o tome kako je moj sagovornik imao ideju da uđe u sve tri vere.

 

"Hteo sam da budem istovremeno i pravoslavac i katolik i musliman. I da li bi se ja nešto promenio? Ne bih. Ostao bih ovakav kakav sam. Evo sad se nečega setih... Ovo nikada nikome nisam ispričao.

 

Na samrti moja me majka uhvatila za ruku i poslednje što mi je rekla bilo je - Ti si mnogo dobar čovek.

 

Prvi put mi je u životu to tad rekla... I eto baš na kraju..."


Kurir.rs/Petar Latinović/Foto: Marina Lopičić

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.