Marina Abramović ove jeseni, nakon 44 godine, ponovo izlaže u Beogradu. Svetski poznata umetnica vraća se onamo odakle je i krenula. Međutim, u izjavi za Jutarnji list priznaje da s današnjom Srbijom ne oseća nikakvu vezu.
- Moje detinjstvo i mladost, sve dok nisam otišla 1975, meni je bila zemlja koju sam tad intenzivno osećala, ali s ovom zemljom danas, tom Srbijom, gotovo da ne osećam ikakvu povezanost. Jedina veza, jedina spona koju sad želim da imam s tom izložbom jeste s mladim ljudima, ne sa svojom generacijom. Jer u svojoj generaciji nikada nisam niti bila zaista prihvaćena. Da, sad me pozivaju, čak radimo i kratki film koji se zove "Povratak kući" - ispričala je Marina novinarki u razgovoru koji su vodile na engleskom i preko Skajpa.
Povratak kući koju ne osećate kao dom?
- Nijedno mesto na svetu ne osećam domom. Taj osećaj više nemam. Mislim da je to jako slavenski, taj osećaj za domom. Moj je dom moje telo. Gdje god da jesam, osećam se dobro u tom telu i to mi je bitno.
Jer, mi Slaveni uvek imamo nostalgiju, konstantno razmišljamo o prošlosti, kako je pre bilo bolje, kako sada više nije tako dobro. Ja jedino razmišljam o sadašnjosti, o trenutku u kojem jesam.To je jedina realnost i kad to znaš, zapravo ti se proširi, a ne suzi slika. Jer, sada je zapravo jedino što imamo. Sledeće sekunde asteroid može da lupi o Zemlju i svi ćemo prestati postojati.
Da li umetnost roba? Kako je prodavati ono što se zapravo ne može posedovati, nematerijalnu umetnost?
- Gotovo 40 godina moje karijere nisam ništa prodavala, ta nematerijalna umetnost nije se dala prodati, naprosto nije bilo onih koji bi za takvo nešto plaćali. Većinu vremena sam se uzdržavala predavanjima koja sam držala na raznim mjestima po svijetu. Četiri godine sam predavala u Parizu, dve u Londonu, četiri u Hamburgu, u Japanu...
Mogu reći da sam tek s pozivom na Venecijansko bijenale počela doista zarađivati i biti plaćena za svoje performanse. Performans nije poput, recimo, slikarstva. Neka su imena u umetnosti performansa jako velika, ali na tržištu, govoreći kroz novac, njihovi performansi malo vrede. Nije retkost videti mlade slikare koji prodaju svoju umetnost za deset, petnaest puta veće svote nego li neki afirmisani perfomeri. Naprosto se to meri drugačije. Interesantno je da umetnost performansa postaje bitno popularnija za vreme ekonomskih kriza. Jer, ne košta puno. A kad kriza prođe, onda ponovno na tržištu vrednuju ostale vrste umetnosti, plaćaju za njih, ali ne i za performans.
Znam da pričate politički nekorektne viceve i da volite proste šale. Ispričajte sad vi nama neku... O predsedniku?
- O Trumpu mislite? On je lud. On je sam po sebi šala. Sve što radi je kao šala, nadrealno. Nema se šta o njemu šaliti. Kad gledate što izgovara svakodnevno zvuči... ludo, nemoguće. Nikad Amerika nije imala tako nadrealnog predsednika.
Kako je živeti u Americi Donalda Trumpa?
- Nisam puno u Americi. Pet meseci sam bila na putu. Sad sam nedelju dana ovde, pa opet tri nedelje na putu. Otkad je Trump na vlasti, jako malo vremena provodim u Americi. Tako da ja čitam, kao i vi, što se događa s Trumpom.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/ Foto: Dragana Udovičić
