Goran Marković pretočio je svoju kultnu predstavu "Delirijum tremens" u film, čija će premijera biti večeras u Kombank dvorani, u okviru ovogodišnjeg Festa, dok će se na jesen emitovati i serija na RTS.
Maestralnu ulogu Dagija, glumca koji psihodramom pokušava da pronikne u izvor svoje bolesti alkoholizma, sjajno je tumačio Predrag Ejdus, a na malim ekranima ga je zamenio Tihomir Stanić.
"Ideja je potekla od Ejdusa, zvao me jedan dan i rekao da to treba da se snimi. Delovalo je veoma ultimativno, jer je on već bio u kritičnom stanju. Odmah sam otišao na televiziju i oni su to prihvatili. Nadao sam se da će Ejdus uspeti to da odigra, ali kad sam video da to ipak nije izvodljivo, pitao sam Stanića. On se tada osećao veoma nezgodno i čudno jer treba da zameni čoveka koji je još uvek živ. Otišli smo u bolnicu kod Pece i on mi je rekao da je to pravi izbor, što sam i sam znao. Odmah smo počeli da snimamo, a trećeg dana Peca je umro", priseća se Marković i dodaje:
"Tika i ja smo sve vreme imali sa sobom tu senku smrti, ali smo ipak nastojali da radimo kao da je sve u redu, kao da je živ. Pokušali smo da se zabavljamo, jer je ipak to mešavina između komedije i drame. Želeo sam da ostavim suštinu predstave, ali je to ipak bio novi poduhvat i nova stvar. Nisam hteo da reprodukujem, jer to onda ne bi bilo to".
Reditelj je istakao da od početka nije želeo da pravi film za bioskop, već isključivo za televiziju: "Prethodno sam radio s televizijom "Slepi putnik na brodu ludaka", i to je bilo vrlo uspešno, imao sam dobro iskustvo. Ti ljudi su želeli da rade ponovo sa mnom. Zato sam bio motivisan da radim. S druge strane, već pet-šest puta sam bio odbijan od Filmskog centra s raznim projektima, tako da sam pretpostavio da me smatraju za staro gvožđe, da više nisam interesantan za kinematografiju".
Uloga Dagija bila je za Stanića, kako sam kaže, "ona za koju se spremaš ceo život, celom karijerom, načinom življenja". "Sticajem okolnosti bio sam prisutan kada je nastala ideja za taj komad. Predrag Ejdus je uvek bio jedan od meni najdražih glumaca zbog neke naše istorije i privatnih razloga. Zajedno smo igrali Fausta u Narodnom, a u vreme kada smo radili tu predstavu, Peca se razboleo, imao je ozbiljan incident. Posetio sam ga u bolnici, kada i Goran. Tu je nastala ideja da se od njegovih anegdota načini ta predstava", objašnjava Tika i dodaje da je od početka bio upućen u ceo proces nastanka ideje za film.
"Kad je postalo neminovno da ću igrati ja, a ne Peca, otišao sam kod njega da ga pitam šta on misli o svemu tome, rekao mi je da je pretpostavljao to i da se apsolutno slaže. Peca je imao tu veliku otmenost u svom stavu, i profesionalno i privatno. I ako sam nešto želeo ovom ulogom, to je da pokušam da dotaknem tu otmenost i dostojanstvo koje je imao uprkos svim izazovima koje profesija nosi sa sobom", kazao je Stanić.
On ističe da je ovaj film satkan od mnogih anegdota, sećanja i zajedničkog prolaženja kroz život mnogih glumaca oko njega. "Svako veče ste u nekom drugom kostimu, nekom drugom liku... Delili smo život... Gluma je uvek na neki način spas, beg od realnosti, sreća i privilegija. S druge strane, može da optereti čoveka, pogotovo ako pravilno ne proceni značaj samog igranja. Prava gluma nestane istog časa. Strašno je kada vi stalno pokušavate da lovite i tražite. To je kopanje i borba. Znate, gledajući film, probudio sam u sebi sećanja iz detinjstva. Možda ovaj film i priča o glumcu koji psihodramom traži uzroke svoje bolesti, publici pomogne da se i sami prisete", zaključuje Stanić.
Kurir.rs / Foto: Promo RTS
