Ema Bregović, ćerka poznatog muzičara Gorana Bregovića, već drugi godinu izlagala je na festivalu Dev9t, koji je kasno noćas zatvoren.
Umetnica, koja živi u Parizu, predstavila se instalacijom "Prsluci za lutanje", a kratku posetu Beogradu iskoristila je da obiđe prostor Stare ciglane i pogleda svoj rad u našem društvu.
- Želela sam da evociram tragediju migranata i njen uticaj na planetarnom nivou. Migracije su oblikovale istoriju čovečanstva, od prvih kolonizacija homo sapiensa, Egipta, Otomanskog carstva, afričkih kolonija i robova, do današnjih političko-ekonomskih kriza Afrike, Sirije i Jordana. Svaka ta geografska transgresija je pokrenula i premeštanje bogatstva, krvi, umetnosti ka drugim teritorijama, drugim prostorima.
Zašto baš prsluci?
- Prsluci za spasavanje kombinovani uz afričku tkaninu koja se zove "wax" istovremeno su mi bili prilika da pokažem neverovatan istorijat te tkanine. "Wax" nije uopšte afrički dezen ili materijal. Tokom velikih holandskih kolonizacija u 17. veku, oni su došli da uzmu sadašnju Indoneziju i tamo našli taj materijal. Toliko im se dopao da su se odlučili da ponesu nekoliko dezena sa sobom.
Migranti su danas zaboravljeni, nisu nigde dobrodošli, a vratiti se kući ne mogu. Ova rupa nad kojom vise daje dodatnu težinu toj ideji, kao da je situacija u stend-baju. Zanimljivo mi je kako jedna kultura utiče na drugu kroz tako tragičnu epizodu čovečanstva i na koji način kao umetnik mogu dovesti publiku na razmišljanje.
Mladi ste, a već tako uspešni i stilski prepoznatljivi.
- Imam još prostora za napredak. Srećna sam što sam ponovo pozvana na Dev9t, jer je to neverovatno mesto za stvaranje i svake godine mi daje novi izazov. Mislim da je to najvažnija stvar kod umetnika, uvek ići dalje, nikada ne stagnirati.
Živite u Parizu. Kad uporedite kulturnu scenu Francuske i Srbiji, gde smo mi i šta nam fali?
- Francuska ima vrlo razvijenu kulturnu scenu, neverovatno raznovrsnu i široku. Na to su uticale migracije, bivše kolonije, politička angažovanost i naravno ekonomska stabilnost. Srbija je zemlja s ogromnim potencijalom, ali, nažalost, razni faktori utiču na njen razvitak na kulturnom i sociološkom planu. Ukus za umetnost, književnost i muziku razvija se tokom detinjstva i naravno u školi. Međutim, pristup kulturi je vrlo težak van Beograda, jer se trud uložio u glavni grad, a ostatak regiona je zapostavljen. Kad bi vlada više ulagala u razvitak kulturne scene u Srbiji, a ne samo u Beogradu, mislim da bi se desila drastična promena kod novih generacija. Deca stvaraju budućnost ove planete.
Koliko vam otac kao umetnik pomaže savetima? Da li je vaš najveći kritičar ili navijač?
- S ocem sam vrlo bliska profesionalno, on je stari mudrac koji uvek ima dobre savete. Trudim se da ih uzmem u obzir, ali se držim svojih koncepata, jer to čini moju umetnost onim što jeste. Porodica mi je prva publika i mnogo podrške imam. Naravno, ne navijaju naslepo za svaki projekat, vrlo su objektivni i znaju da mi kažu kad se izgubim u ideji ili kad nešto može biti još bolje.
Planirate li samostalnu izložbu u Beogradu?
- Neka to zasad ostane mala tajna. Radim na novom projektu. Biće vrlo zanimljiv, obećavam.
O Bijenalu u Veneciji: Čast bi mi bila da predstavljam Srbiju
Da li ste pre Beograda bili na Bijenalu u Veneciji? Vidite li sebe jednog dana kao predstavnika Srbije? - Planiram da odem u septembru. Bila bi mi velika čast da predstavljam Srbiju jednog dana (kao i bilo koju zemlju bivše Jugoslavije). To je veliki zalogaj za mladog umetnika, ali i jedinstvena prilika da se pokaže da i naše male zemlje mogu imati uticaj na savremenu umetnost.
Kurir/ Foto: Luka Šarac
NE PROPUSTITE
