Katarina Žutić predstaviće premijerno 30. septembra u Ateljeu 212 predstavu „Noževi u kokoškama“, svoju master režiju.
Kako i sama kaže, iskustvo glumice joj je veoma pomoglo pri preuzimanju rediteljske palice.
- Bilo mi je lakše da dođem do glumaca sa manje reči i da im konkretnije objasnim šta treba da se radi. S druge strane, znam te zanatske trikove koji su značajni za glumce - da ne mora mnogo da se znoji da bi se došlo do nekog rezultata. Ovo sedenje s druge strane je mnogo kompleksnije, više stvari pokriva i mogu reći da je ozbiljan izazov i zaista mi je bilo inspirativno i verujem da smo dobro odradili posao. Imam tremu, ne veliku, ali drugačiju, kakvu nisam imala pred premijeru kao glumica - iskrena je Katarina.
Komad „Noževi u kokoškama“ je drama koja se odvija u ruralnoj sredini, a u centru je lik mlade žene (igra je Jelena Petrović), zarobljene u disfunkcionalnom braku.
Emancipacija
- Nju muž (Nikola Šurbanović) koristi kao radnu snagu i tretira kao stoku, dok se ona trudi da mu pokaže koliko mu je privržena. Problem je u tome što ona ume da misli. Kada upozna mlinara (Marko Grabež), otkriva sposobnost da se pisanjem emancipuje, ali ona ne shvata da sebe može da ostvari i mimo muškarca. Ovo je i drama o poziciji žene u patrijarhalnoj i zatucanoj sredini, koja iako ima potrebu da osvoji slobodu govora i mišljenja, jednostavno, nema ideju šta joj sloboda zaista pruža - objašnjava Žutićeva i dodaje:
- Zbog toga se komad i zove „Noževi u kokoškama“, naime, kokoška je ptica koja ima krila, koja ima sve uslove da poleti, a ipak to ne čini, jer ne veruje da je tako nešto moguće. Drama o bezimenoj ženi predstavlja problem nasleđa savremenog društva, nadilazi kontekst komada: ruralnu sredinu u pseudosrednjem veku i tiče se rodne i klasne nejednakosti, mizoginije, ksenofobije i drugih nepravdi, s kojima se i dan-danas suočavamo. Budući da se rodna nejednakost u ovom komadu, pre svega, tiče ženskih prava i sloboda, ova, u biti feministička ideja trebalo bi da razdrma i probudi žene u našem društvu, da im se pruži prilika da shvate da mogu da se oslobode stega, na koje često svojevoljno pristaju, da se razbude i razviju svoja metaforična krila i same stvaraju svet u kojem žele da žive, jer iako živimo u paradoksalnim vremenima, ne živimo u srednjem veku - kaže Katarina.
Opstanak
Ona smatra da je potrebno mnogo uraditi u ovom patrijarhalnom društvu da bi se ženi vratio glas: - Zato sam rešila da na scenu postavim ovaj komad, da prikažem aktuelne društvene probleme i zapitam se zajedno s publikom: Postoji li neko moderno doba koje neće morati da počiva na odnosu privilegovanih i potlačenih, jesmo li kao čovečanstvo išta naučili iz istorije i hoćemo li ikada makar krenuti u pravcu konstruktivnije ideje i pravednijeg društva? Da li ćemo, ako ne izmenimo odnos prema ženi u našem društvu, moći da opstanemo, da sačuvamo vitalnost, ili će nas bela kuga sravniti sa zemljom?
Autentično
TEATAR KRVI I SPERME
Dramaturg predstave Periša Perišić napominje da je reče o komadu napisanom 1995. i da pripada korpusu drama koji problematizuju identitetsku potrebu i traganje za fluidnim identitetima. - Taj pozorišni pravac, koji mnogi prepoznaju pod nazivom „teatar krvi i sperme“, bio je skandalozan za gledaoce u doba nastajanja. Imamo izuzetno zanimljivu predstavu sa autentičnim pozorišnim rešenjima - kazao je Perišić.
Kurir.rs/Mona Cukić Foto: Zorana Jevtić
