LESKOVAC SU PROSLAVILI SLOBODA MIĆALOVIĆ I PIKAC: Željko Hubač o novom festivalu Metamorfoza!

Narodno pozorište iz Leskovca od sutra će biti domaćin Festivala mladih pozorišnih stvaralaca Metamorfoza. Reč je o jedinstvenoj smotri na kojoj će nagrađeni biti mladi glumci i autori do 35 godina, a publika će moći da pogleda pet predstava koje je izabrao dramaturg Željko Hubač.

Dramaturg i bivši direktor Drame Narodnog pozorišta iz Beograda u razgovoru za Kurir otkriva kako se rodila ideja da nastane ovaj festival, ko su najveće zvezde koje su rođene u Leskovcu, kao i kako je bilo raditi nastavak "Vojne akademije".

Po čemu će se Metamorfoza razlikovati od drugih sličnih smotri u manjim gradovima Srbije? - Želja nam je da ovim festivalom u naš prilično haotični teatarski život uvedemo barem zrno sistematičnosti, a da li ćemo u tome uspeti, zavisiće ponajviše od stepena odgovornosti domaćih teatara prema mladima kao sopstvenoj budućnosti.

Koji je bio koncept po kome ste formirali selekciju? - Festival je zamišljen kao pregled najznačajnijih ostvarenja mladih pozorišnih stvaralaca u sezoni. Predstave u kojima dominiraju mladi su, dakle, prostor za selekciju, a u konkurenciji za nagrade su najmlađe snage našeg teatra. Naravno, u svetu pojam mlade osobe podrazumeva mlađe od 30 godina, ali u konkurenciji za nagrade će na prvom izdanju Metamorfoze biti stvaraoci starosne dobi do 35 godina. Razlog ovakvog pomeranja starosne granice posledica je činjenice da šansu za ozbiljniji rad u srpskim pozorištima veoma retko dobijaju mlađi od 30 godina.

Šta nas sve očekuje na premijernom izdanju Festivala mladih pozorišnih stvaralaca Metamorfoza? - Pozivajući predstave "Ovaj će biti drugačiji" Ateljea 212, "Pretposlednja panda ili statika" Šabačkog pozorišta, "Sumnja" Kraljevačkog pozorišta i "Balava" Hartefakt fonda i Beo arta, želeo sam da ukažem na otvorenost ovih teatarskih kuća i producenata za mlade stvaraoce. Predstava "Pad" apostrofira dugogodišnju posvećenost Kokana Mladenovića istraživačkom teatarskom radu s mladima, a koju je, ovoga puta, podržao Centar za kulturu Svilajnac. Zastupajući tezu da festivali u gradovima s profesionalnim teatrima moraju produkcijski da podrže rad svojih pozorišta, u ovogodišnjoj selekciji je i festivalska produkcija Narodnog pozorišta Leskovac, nastala u koprodukciji sa srpskom dramom NP Priština - praizvedba prvog komada Isidore Milosavljević "Ako se probudiš ili kao da je važno".

Na festival ste pozvali samo jednu predstavu institucionalnog pozorišta u Beogradu. Da li je mladima najteže da dobiju prostor za rad u glavnom gradu? - Neusklađenost postojeće zakonske regulative sa pozorišnom praksom, zabrana zapošljavanja, mali produkcijski budžeti, sumnjivi kriterijumi u raspodeli sredstava na konkursima, problemi na nivou akademskog obrazovanja, kadriranja u kulturi i da ne nabrajam dalje brojne probleme s kojima se susreću naši teatri, dovode mlade umetnike u bezizlaznu situaciju podjednako u svim sredinama. Stvari moraju hitno da se menjaju. Dok čekamo sistemske promene, koje su evidentno spore, ništa nas ne sprečava da tražimo neka parcijalna rešenja.

Koja? - Ako bi, na primer, Narodno pozorište najzad dobilo funkcionalnu treću salu sa stotinak mesta, budžet za desetak predstava godišnje i slobodu stvaranja, to bi kreativno zaposlilo stotinak mladih umetnika. Eventualni estetski pomaci ovog teatra mladih možda bi provocirali slične produkcijske napore i u drugim sredinama.

Pozorišni život u Leskovcu traje više od 120 godina. Ko su znameniti Leskovčani koji su pisali istoriju srpskog pozorišta? - Istoriju teatra u manjim sredinama pišu daroviti posvećenici koje istorija neretko nepravedno ne zabeleži. Na primer, najmarkantniji Leskovčani u današnjem srpskom pozorištu su Sloboda Mićalović i Bojan Dimitrijević (Pikac, najpoznatiji po toj ulozi, prim. aut.), ali malo ko zna da su njihovi roditelji, glumci Dragan Mićalović i Dragan Dimitrijević, deo ansambla koji je ovaj teatar doveo do Sterijinog pozorja u režijama Zlatka Svibena i Ljubiše Georgijevskog. A generaciju glumaca pre njih poneki stariji Leskovčani pamte tek po nadimcima, poput Ace Vinarca, Mondiša... U arhivu Leskovca nalaze se brojne ikone lokalnog teatra, poput pisca Žaka Konfina, koji ne znače mnogo čak i obrazovanijim teatrolozima... Ali bez tih "bezimenih" posvećenika, danas ne bi bilo nekoliko desetina akademski obrazovanih pozorišnika koje je Leskovac podario srpskom teatru.

O filmu i seriji "Vojnoj akademiji"

NASTAVLJAMO STOPAMA MIHIĆA

Pored festivala, očekuje vas i premijera filma "Vojna akademija" u produkciji "Nire" i RTS. Da li je bilo teško smisliti nastavak priče? - Nije mi bio problem da se uhvatim ukoštac s razvojem već postavljenih likova iz prethodnih sezona, a najviše mi je pomogao reditelj Dejan Zečević.

"Vojna akademija" je nastala po ideji velikog scenariste Gordana Mihića. Šta mislite da bi vam on rekao da može da pogleda film i seriju? - Moj profesor Mihić je bio jedinstvena pojava u našoj umetničkoj praksi, pre svega zbog velikog dara, ali i sposobnosti da na blagorodan i stimulativan način studentima saopšti svoje stručno mišljenje. Ne znam šta bi mi rekao, ali siguran sam da bi bio iskren.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov, foto: Marina Lopičić