Glumica s holivudskom adresom Leona Paraminski veliko je pojačanje u drugoj sezoni serije „Senke nad Balkanom“.
Leona trenutno živi u SAD i uči mlade glumce kao profesor na akademiji, a u razgovoru za Kurir otkriva kako je bilo raditi u društvu kolega iz Srbije i kako je protekao susret s Bogdanom Diklićem.
Serija „Senke nad Balkanom“ dostupna je već preko interneta, a večeras će TV publika moći da pogleda drugu epizodu. Kakve uspomene nosite sa snimanja i po čemu pamtite saradnju s Draganom Bjelogrlićem?
- Dragan Bjelogrlić se ne zaboravlja. Svaki glumac s ovih prostora trebalo bi da radi s njim. Ovo mi je bilo jedno od intenzivnijih i lepših snimanja u životu i stekla sam nekoliko prijatelja za ceo život. Puno traži od glumca i puno daje kao režiser, ali i kao partner, prisustvovala sam na nekoliko njegovih snimajućih dana. Poštuje glumca, prati njegov način rada, ali i ima neke svoje vizije koje želi da ispuni. Detaljan je, harizmatičan, inteligentan, zabavan i divan saradnik. Mislim da smo imali izvrsnu saradnju i ono najbitnije je da će publika biti zadovoljna.
U drugoj sezoni serijala pojavljujete se kao Marija Oršić, žena o kojoj se malo zna, a ispredano je mnogo legendi. Šta vam je bilo najzanimljivije u njenom liku, a šta najteže da se s tim poistovetite?
- Likovi koji su bili istorijske ličnosti nikada nisu laki za igranje jer ljudi već imaju neku određenu sliku o njima, ja sam ovde imala sreće jer se o Mariji Oršić, ipak malo znalo, pa smo imali više prostora za kreaciju. Prikazati njenu unutrašnju snagu možda mi je bilo najlakše, ali tu njenu mističnost, ne otkrivati previše, bilo je najteže. Pokazati ranjivost - taj deo me uvek najviše zanima kod neke uloge, slabe tačke. A kod nje je upravo bilo najteže postići taj balans jer je strašno moćna i jaka žena koja skriva svoje slabosti.
Imali ste i ljubavne scene, ali i scene na nemačkom jeziku.
- Nisam pogledala još celu seriju. Nemački jezik ne govorim i to mi je palo baš teško.
Marija Oršić bila je žena koju je čak i Hitler slušao. Da li i vama nestvarna, božanska lepota pomaže ili odmaže kao glumici?
- Hvala vam. Ženi lepota uvek pomaže, ali u našem poslu zbilja zavisi od projektima, ja sam imala sam sreće da sam igrala raznovrsne uloge za ovih 20 godina karijere, bez obzira na izgled, iako sam najmanje igrala žene sa ruralnih područja.
Živite u Americi i predajete na akademiji. Možete li da uporedite mlade glumce tamo i u bivšoj Jugoslaviji?
- Nebo i zemlja. Kod nas glumac završi Akademiju i praktično počne da radi svoj posao, dok Americi 90 odsto mladih glumaca nema nikakvo glumačko obrazovanje, samo poneki glumački kurs, i najčešće rade kao konobari da prežive dok idu na audicije i nastoje da bukiraju neki posao. Konkurencija je ogromna. Zamislite da naši glumci, uz sav svoj talenat, imaju još malu pomoć sa strane, pa svaki glumac sa Balkana je talentovan, a većina njih je beskrajno talentovana i imali bi Oskara, ako ovu nagradu uzimamo za neko merilo glumačkog uspeha.
Prvi dan snimanja
IMALA SAM TREMU PRE SUSRETA S BOGDANOM DIKLIĆEM
Prvu scenu u „Senkama“ snimili ste s Bogdanom Diklićem. Da li ste imali tremu? Šta ste prvo pitali svog zemljaka? - Ne sećam se sam šta sam ga pitala, ali smo se odmah sprijateljili i bilo nam je zabavno. Uvek imam malu tremu kada mi je prvi dan snimanja, jer se tek uhodavam i kao da počinjem iz početka. Stalo mi je da napravimo dobar posao i partner mi je jako važan. Zato mi je taj dan zbilja bio poseban jer sam snimala s Bogdanom Dikilićem.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov Foto: Aleksandar Letić
NE PROPUSTITE
