Glumac Ivan Bosiljčić, koji je već dugo je u braku sa pevačicom Jelenom Tomašević, ove godine napunio je 40 godina.
Meša Selimović je napisao: "Četrdeset mi je. Suviše sam mlad da nemam snova, a suviše star da ih ostvarim." Kako su se vremena promenila, zar ne? Vi kao da baš sada ostvarujete svoje snove?
- Ima istine u tome da je ulazak u četrdesete neka vrsta prekretnice, kakve tačno - nisam siguran. U poslednje vreme sam od mnogih umnih ljudi dobio savet da počnem da zapisujem utiske s putovanja i zaključke. Rekli su da je ovo pravi trenutak da se popiše ono što je bilo dosad i da se beleži sve što predstoji. Verujem da predstoje dobre i korisne stvari i da će biti interesantnih priča za zapis.
LJUBAV PREMA FRESKAMA
Rođeni ste i odrasli u Užicu, a posebno ste vezani za selo Gorjani kod Užica, odakle potiču Bosiljčići - iz Pčelica. Kako su izgledali dani na selu? Šta najviše pamtite?
- Za dete iz solitera, kakvo sam ja bio, izuzetno je bilo korisno da ostane u kontaktu s rođacima sa sela i uopšte sa tim ambijentom. Mislim da su me roditelji pedagoški često slali na selo i zahvalan sam im za to. U mene se zauvek ugradilo ceđenje meda, okopavanje voćnjaka, branje malina, skupljanje sena, pečenje rakije, kosidba... Svi naši rođaci su uvek bili u dobrim odnosima sa susedima, nisu bili svađalice i inadžije i kad ih se setim sada, uvek osetim zdravlje i radost. To je za mene naša Srbija, sveta i zdrava!
Još u detinjstvu ste bili naklonjeni umetnosti - recitovanje, dramska sekcija, folklor, imali ste i rok grupu, ali vas je privlačilo i ikonopisanje. Šta ste osećali prema freskama?
- Ikonopisanje mi je ostala neostvarena želja, koja verovatno čeka da još duhovno sazrim da bi mi se ostvarila. A folklor i izvorna muzika su me nepovratno vezali za našu tradiciju i naše kulturno nasleđe. U mladosti sam se najmanje bavio dramskim aktivnostima, skoro da uopšte nisam bio zainteresovan za njih - poeziju sam govorio iz ljubavi prema pesnicima, a ne iz želje da se glumački istaknem. Međutim, život mi je namenio da baš postanem dramski umetnik i da sve čime sam se bavio saberem u jednu profesiju - možda jedinu na ovom svetu koja može da objedini toliko toga - glumu. U prvom pokušaju ste upisali glumu u Novom Sadu u klasi Vide Ognjenović.
Šta ste naučili od ove izvanredne rediteljke i pisca?
- Izbegavati opšta mesta, prvoloptaška rešenja, banalne zaključke i floskule. Mi kao umetnici, umni ljudi, dužni smo da dublje tumačimo svet, da izmišljamo nove reči i nove realnosti. Svi studenti i prijatelji Vide Ognjenović poznati su kao neobični ljudi, sa neočekivanim, a i dalje zdravim vizurama i stavovima. Kod svakoga od nas ona je upravo to negovala.
U Pozorištu na Terazijama igrate u mjuziklima, a na televiziji ste se najpre proslavili kao lep i moralan lik iz romana Mir-Jam, u "Ranjenom orlu" i "Grehu njene majke". Da li je zapravo jako teško igrati takve uloge? - Meni je prijalo da igram u pričama o ljubavi i moralu u trenutku kada ovaj naš svet strmoglavo pada u nemoral i nečiste strasti. I nije mi bilo teško, savršeno jasno sam znao šta treba predstaviti. Teže bi mi bilo kada bih igrao bludnike i ubice. Tada baš oprezno treba birati glumačka sredstva, jer nije baš sve što izađe iz ljudske prirode za kameru i umetnost. Ipak mora postojati neki filter - tome me je davno naučio veliki Miša Janketić.
Osim što mnogo snimate u Rusiji, da li postoji nešto na čemu radite u Srbiji?
- U pripremi je jedan značajan internacionalni filmski projekat - "Senoviti Mediteran". To će biti novo filmsko ostvarenje u režiji izvrsnog Ivana Jovića, po možda najboljoj priči koju sam u poslednjoj deceniji pročitao, a po scenariju Monje Milinković. Produkcijska kuće "Terirem" ima izuzetno zanimljiv filmski pravac. Nakon njihovih filmova "Isceljena" i "Zaveštanje", koji su nagrađivani kako na domaćim tako i stranim festivalima, pridružio sam im se ne samo kao glumac već i kao producent.
Kada govore o Moskvi, svi govore da je Moskva neopisiva. Ne znaju kako da je opišu. Možete li vi da nam kažete svoj doživljaj ovog grada?
- Ja sam jedan od tih koji će vam isto reći. Neopisiva. Sećam se, prvi put kada sam otišao u Moskvu, celu noć nisam spavao, gledao sam ruske filmove. I negde oko četiri ujutro, na polovini filma velikog Tarkovskog, ustao sam, raširio zavese i sa devetog sprata hotela "Sputnjik" gledao grad. Dugo, dok nije svanulo, posmatrao sam Moskvu... Šta mi je sve prošlo kroz srce, eto to je ono što vam ne umem opisati.
Imate stabilnu porodicu, suprugu Jelenu i ćerku Ninu. Kako vaspitavate devojčicu, jeste li primenili model svog vaspitanja i na nju?
- Trudim se da budem dobra mera pravoslavnog oca - strog, ali pun ljubavi.
Koliko ste vi i Jelena srodne duše?
- I u umetničkom i u ljudskom smislu, izuzetno smo srodni. Ali to, verujte, ne umanjuje nimalo razliku između nje kao žene i mene kao muškarca. Velike su to razlike, ali nisu nepomirljive.
Šta su za vas najveće radosti u krugu porodice?
- Zajednički doručak. Jednostavan, topao, a svi za stolom.
Često odlazite u Hilandar, u znak sećanja na krštenje pogružili ste se u Jerusalimu i na izvoru Svetog Serafima Sarovskog u Rusiji. Da li je duhovnost najveća odbrana od raznih postupaka koje čovek čini u životu?
- Najveća, da. Najkorisnija stvar u našem svetom pravoslavlju je to što je ono praktično savršeno primenjivo u životu savremenog čoveka. Da li ste znali da postoji pravoslavna psihologija? Ako niste, obavezno proučite na internetu šta je to. Preporučujem knjige Dimitrija Semjenika.
Evo nam Nove godine, dolazi i Božić. Sa kakvim nadama i željama ulazite u 2020? Imate li neku poruku ili savet šta treba poželeti sebi i drugima?
- Jednom mi je majka, dok sam bio momak, kupila vagu za merenje težine tela. I na njoj napisala posvetu:
Eto... to je moja želja za sve! Da uvek i u svemu imamo pravu meru!
kurir.rs/ Lj. J.
NE PROPUSTITE
