Ninova nagrada za roman godine nedavno je uručena Saši Iliću za delo „Pas i kontrabas“, a strasti u književnim krugovima se još ne stišavaju.
Protestima 18 pisaca koji su odlučili da neće slati svoje romane da konkurišu za ovo književno priznanje zbog „nestručnosti žirija“ pridružio se i izvestan broj akademika, doktora nauka, magistara i profesora književnosti. Jedan od potpisnika je i teoretičar književnosti dr Igor Perišić, koji za Kurir objašnjava kako je znao i pre užeg izbora ko će biti pobednik.
Vi ste 27. decembra 2019. na svom Fejzbuk profilu objavili ko će dobiti Ninovu nagradu koja je dodeljena 20. 1. ove godine. Otkud vam ta saznanja?
- Da budemo precizniji, napisao sam „gotovo je sigurno“, a posle su to preneli mnogi mediji. Nisam ja nikakav prorok, niti imam obaveštajne podatke. Prosto sam dovoljno upućen u književnu scenu i ideološke mehanizme koji je presudno artikulišu.
Ako smo kod ideologije, kako vam izgleda uži izbor za Ninovu nagradu?
- Najuži izbor izgleda kao da je napravljen 1945, posle pobede komunista u građanskom ratu na ovim prostorima, kao osveta, da ne kažem preki sud, za one koji nisu bili na njihovoj strani. Sve tu pršti od jugoslavštine i partizanštine.
U čemu je tu problem?
- Nije problem ni u ideji Jugoslavije, niti u partizanskom pokretu. Reč je o papagajskom ponavljanju ideološke priče o levici kao ekskluzivnom nosiocu antifašističke borbe. A i sama ta borba je danas besmislena, jer se neprestano izmišlja neki nepostojeći fašizam, kako bi se stvorio imaginarni neprijatelj. Ma koliko čudno zvučalo, bez antifašizma nema ni fašizma. A fašizam je potreban da bi se napunili „levi“ fondovi.
Da li vam je i pobednički roman sporan u književnom i ideološkom smislu?
- Sam roman je u drugom planu. Reč je o tome da imamo gotov formular koji treba popuniti kako bi se dobila Ninova nagrada. Mora se slediti politika denacifikacije i kulturne dekontaminacije, prostim prepisivanjem ideologije nemačkog glavnog kulturnog toka. Nema tu prostora ni za kakvu istinsku umetničku subverziju, dok u nemačkoj kulturi ipak ima mesta i za jednu Elfridu Jelinek i za Petera Handkea. Ovde se uspostavlja Saša Ilić kao nova nacionalna ikona.
Zar nije preterano reći „ikona“ u ovom kontekstu?
- Nije. Zato što mislim da promocija ovakve vrste poetike i ideologije, u negativnom odrazu, od Ilića stvara novog Ratka Mladića. On vrši diskurzivnu pripremu novih ratova na ovim prostorima, kako bi napunio džepove onih koji bi, 25 godina posle završetka ratova, i dalje da nas mire. Po novim ideolozima smrti, najbolje bi bilo ukinuti Republiku Srpsku - što Ilić u Nemačkoj, a Aleksandar Hemon u Americi medijski pripremaju - pa da se aktivira nova balkanska klanica.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov/ Foto: Privatna Arhiva, Tamara Trajković
NE PROPUSTITE
