"Dnevnik Diane Budisavljević" predstavlja spoj dokumentarnog i igranog filma, a u osnovi oživljava sećanje na humanu akciju i borbu jedne Austrijanke iz Zagreba, udate za doktora Srbina, pravoslavca. Takođe ovo stvarenje je podsetnik na zverski zločin Ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima na teritoriji Hrvatske u doba Drugog svetskog rata u kom nisu bila pošteđena ni deca.
Film prati tok rada Diane Budisavljević, a njeno zalaganje za decu koja su u nehumanim uslovima utamničena, bez osnovnih sredstava za preživljavanje, pomešano je sa svedočenjima preživelih žrtava koncentracionog logora.
Celokupna priča oživljava mračan deo istorije koji ostavlja utisak jeze na gledaoca, ali jedna od poenti je da ova tvorevina sedme umetnosti usmeri ljude da ne zaborave monstruozni zločin.
Film je urađen u crno-beloj varijanti kako bi se pojačao efekat na posmatrača. Poseban utisak ostavljaju svedočenja, sada već ostarelih preživelih žrtava.
Ostvarenje započinje svedočanstvom Živka koji ne zna ni odakle je, ni ko su mu roditelji, ni kada je rođen. Jedino mu je ostao broj iz logora, koji čuva u nadi da će doći do bilo kakvog detalja svog identiteta, što je praktično nemoguće jer je jedina nada za njegovu spoznaju ukinuta kada je uništena čitava kartoteka Budisavljevićke koju je predano vodila o spašenim mališanima s dolaskom komunističke vlasti, kako bi se zločin ublažio i zataškao.
"Došla sam sa mamom, sa sestrom i tri brata. Sestru su prvu izveli van. Nikada nisam saznala gde je završila, rekli su da ide u Nemačku na rad. Zdrave i mlade su izdvajali levo, na jednu stranu, trudne i stare na drugu stranu, desno. Tako su ih razdvojili koje će u Nemačku na rad, koje u logor, a koje u salu. Znali su kuda će sa kojima. Grdo je bilo kad dođe čovek da gleda čoveka i bira na koji način da ga ubije", jedno je od svedočenja žena koju je kao dete spasila Budisavljevićka.
Film je prikazan u Srbiji i Hrvatskoj, a reakcije su podeljene. Neki od Hrvata su već negativno reagovali na društvenim mrežama, oživljavajući prošlogodišnju građansku inicijativu da je ova tvorevina lažna kako bi se jedna nacija prikazala kao zločinačka.
Rad rediteljke Dane Budisavljević se osporava jer je radila na osnovu dnevnika Diane Budisavljević i priča svedoka. Međutim, film ostavlja ono gorko i univerzalno pitanje da li je broj žrtava bitan ili sama činjenica da su pojedinci bilo sposobni, kako svedoče preživeli, da najmlađe do smrti izgladnjuju, mrcvare u hladnim prostorijama u prljavštini, sa vaškama i na kraju ostave kao hranu mušicama.
Diana je sapsila preko 10. 000 dece, a ovaj film je jedan od prikaza da se ljudska dobrota, ipak, u surovom svetu nikada ne zaboravlja.
Kurir.rs / Alo / M.M.
NE PROPUSTITE
