Pijanistkinja Julijana Šarac već 13 godina živi u Sidneju.
Na Sidnejskom konzervatorijumu danas je doktorand i predaje kao asistent. Srpsku umetnicu nedavno je italijanski magazin Đente ubrojao u „osam zanosnih ženskih virtuoza koji menjaju svet klasične muzike“, a Julijana za Kurir, povodom Svetskog dana muzike, govori o nostalgiji za Srbijom, radu sa studentima i propalim planovima zbog korone.
Više od decenije svoj rodni Beograd i Srbiju posmatrate spolja? Kako vam izgledamo iz vizure svetski slavne umetnice i uspešne mlade žene?
- Pratim dešavanja u Srbiji i pozitivno sam iznenađena koliko vrhunskih umetnika je nastupalo u prestonici u poslednjih nekoliko godina. Takođe, prošle godine u oktobru se kod nas održao skup vodećih svetskih muzikologa, što pokazuje da Beograd postaje centar muzičkih dešavanja.
Šta vam svih ovih godina najviše nedostaje iz Beograda?
- Najviše mi nedostaje neposredna komunikacija s ljudima, prijateljima i porodicom.
Kakva je vaša poruka za Svetski dan muzike i početak leta, a kod vas zime?
- Muzika je deo svačijeg života. Moj savet roditeljima u Srbiji je da upišu decu u muzičku školu, koja je besplatna, a nudi nekoliko sati u nedelji kvalitetno muzičko obrazovanje, počevši od instrumenta, pa solfeđa, hora... To se smatra luksuzom u Australiji, a i šire, gde svaki sat i čas moraju debelo da se plate.
Da li jezik muzike pruža mnogo više izražajnih mogućnosti od govornog jezika? Čini se da dok svirate ne samo izražavate najrazličitije emocije već i živo komunicirate s publikom, i sa onom koja ima skromno muzičko obrazovanje i sa onom koja ga uopšte nema.
- Muzika izaziva jake emocije kod slušaoca. Takođe, izvođač može na bezbroj načina da izrazi svoja osećanja. Kad se ljudi nađu u emotivnim situacijama, često možemo da čujemo da ne postoje reči kojim bi opisali kako se osećaju. Muzika nam pruža mogućnost da komuniciramo s ljudima iz različitih kulturnih i jezičkih govornih područja. Samim tim, njen jezik je univerzalan. Muzikolozi tvrde da se muzikom mogu istaknuti i preuveličati neke govorne odlike, recimo intonacija, međutim, njena komunikacija nije precizna u odnosu na komunikaciju govora. Percepcija slušaoca takođe igra veliku ulogu, u smislu da se njegov ili njen lični doživljaj ne treba dovoditi u pitanje.
Čemu sve, pored muzike, imate priliku i želju da naučite svoje studente?
- Vrlo mi je važno da ohrabrim svoje studente u prenošenju ideja kroz izvođenje. Na taj način pomažete mlađoj osobi da stekne samopouzdanje u sebe i da stane iza svojih stavova.
Kakvu budućnost predviđate klasičnoj muzici?
- Što se tiče bliske budućnosti klasične muzike, mislim da će izvođenje prestati da prati rigidni stil sviranja, kod kog svaka interpretacija podseća jedna na drugu. Polako će se vratiti sloboda interpretiranja, kao što je bila krajem 19. i početkom 20. veka (što pokazuju audio-snimci iz tog doba), a koja je potom ugušena. To je opširna tema za neku drugu priliku.
Kakvi su vaši planovi za 2020. i da li ćete uskoro ponovo nastupati u Beogradu?
- Trebalo je uveliko da budem u Beogradu i promovišem svoj treći album. S obzirom na situaciju da je Australija onemogućila izlazak iz zemlje, moram da čekam otvaranje granica. Kako najavljuju, moje čekanje može da potraje mesecima.
O pedagoškom radu
JOŠ JEDINO KINA BRINE O MUZIČKOM OBRAZOVANJU
Godinama uspešno balansirate između nastupa na koncertima i pedagoškog rada s mladim, talentovanim ljudima. Kakve razlike primećujete između vaše i današnje generacije mladih pijanista?
- Mislim da je način na koje mlađe generacije pristupaju pijanizmu najviše zavisi od toga gde žive. Na primer, u velikim kineskim gradovima je klasična muzika vrlo popularna i roditelji dosta posvećuju pažnje klasičnom muzičkom obrazovanju.
(Kurir.rs / Ljubomir radanov / Foto:Nemanja Nikolić, Marina Bugarčić)
