Mnogobrojne uloge kojima je svojim likom, talentom i energijom dala život na sceni protivteža su iskustvu koje je Nataša Ninković stekla gradeći ih tokom nešto više od dve i po decenije karijere. Potpuno ispunjena i ostvarena, pre svega u privatnom životu, ova uspešna glumica i dalje traga za novim izazovima u poslu dajući se publici s jednakim žarom kao na početku karijere, kad je bila jedna od retkih u našoj zemlji kojoj je Holivud bio nadohvat ruke. Naime, tada mu se približila maestralno odigranom rolom u „Spasitelju“, a danas čeka novu filmsku premijeru, najavljenu za 22. oktobar, pod palicom istog reditelja.
Šta je bilo presudno da prihvatite ulogu u ostvarenju „Dara iz Jasenovca“, sam scenario ili nova saradnja s Predragom Gagom Antonijevićem?
- Prošlo je dosta vremena i došao je trenutak da odamo počast žrtvama u nepojmljivim i strašnim zločinima iz tog logora. Gagi Antonijeviću verujem inače, a kad sam videla na koji način je sa scenaristom Natašom Drakulić prišao temi, nisam se dvoumila. Prva pomisao bila mi je da nemam snage da se upustim u taj užas i mrak, a onda da mi baš patnja kroz koju su prolazili ti ljudi ne dozvoljava luksuz ličnog komfora i da najmanje što možemo jeste da pokušamo da se na taj način poklonimo i tim i svim drugim žrtvama koje su stradale samo zato što pripadaju drugoj veri, drugom narodu, zovu se ovako, a ne onako. Najviše mi se dopalo što je priča iz vizure devojčice Dare, koju maestralno igra Biljana Čekić. Znači, nismo se bavili brojkama, koje često izvlače različite strane i služe im za potkusurivanja u njihovim obračunima, već ličnom dramom i posledicama tih bezumnih dela.
Spremate li se za uloge koje su bazirane na istorijskim činjenicama i kroz dopunsku literaturu, dokumentarne filmove ili možda neka predanja iz naroda?
- Najvažnija je priča koju želimo da ispričamo. Ukoliko je reč o istorijskim likovima, iščitam sve što postoji, analiziram taj materijal, ali se potom vraćam scenariju. Uvek postoji lični pečat, pa jedan te isti lik u različitim tumačenjima potpuno drugačije izgleda.
Gaga Antonijević vas je nakon filma „Spasitelj“ ovako opisao: „Izabrao sam je između 86 kandidatkinja. Nosila je neku dramu sa sobom bez glume. Probudila je na kastingu svojom glumom Denisa Kvejda iz sna.“ Jeste li i vi tada umeli da vidite tu dramu u sebi?
- Tada nisam bila svesna te drame i dubine, isključivo sam se vodila instinktom. Danas sam ipak zrela osoba i s punom svešću ulazim u neki proces. Tu je i iskustvo, koje ti pomaže da to što imaš na najbolji mogući način plasiraš i iskoristiš, a i svest šta ne možeš ili ne znaš.
Berček, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta, čiji ste član i danas, plašio se da će vas ta uloga „odvesti u Ameriku“, ali je ipak pristao da vas pusti na snimanje. Tada ste govorili da ne maštate o Holivudu. Jeste li se ikad pokajali što vam ambicije nisu bile drugačije?
- Ako bih posmatrala svoj život isključivo kroz posao, što je nemoguće, mogla bih reći da je trebalo sebi da dam šansu! Ali pošto je moj život pre svega moja porodica, pa posao, odgovor je jasan. Srećna sam što sam tu gde sam.
A gde ste danas u odnosu na Natašu, koja je na početku karijere uživala u šalama kad je pomešaju s koleginicom s klase Nelom Mihailović?
- Bogu hvala, i danas uživam i smejem se s mojom Nelom, samo sada pored nas sede i naša deca, koja se mnogo vole, tako da je slika još lepša i potpunija.
Šta biste, sa ovim iskustvom, savetovali tu mladu glumicu koja tek sprema „Ukroćenu goropad“?
- Ništa, jer ja nisam slušala savete, a i lično iskustvo je najvažnije. Ne bih se odrekla nijedne greške ni suze. Ništa nije bilo uzalud.
Je li moguće da se pred premijeru još preispitujete o tome jeste li dobro odradili novi posao, pa razmišljate o „otpočinjanju nekog biznisa“?
- Prevazišla sam te vrste sumnji jesam li ili nisam! Ako i razmišljam o nekom biznisu, razmišljam svesno kao o nekoj sigurnosti sa strane, a ne kao o zameni. Sumnju, kad se pojavi, stavljam na sto i bacam se u akciju za rešenjem! Prihvatiš s vremenom da si odgovoran za svoj deo, a da je za celinu odgovoran ceo tim i da su veoma retki projekti kojima si u potpunosti zadovoljan.
Šta vam je značila pauza u poslu zbog pandemije? Kažu da ženi u kući nikad nije dosadno.
- Bio mi je neophodan ovaj predah. Odmorila sam mozak i dušu svoju. Fizički sam bila iscrpljena jer je cela kuća bila na meni, u smislu čišćenja, pranja, kuvanja! Ali sam uživala i u tome. Bila sam ispunjena i srećna što dajem i što imam kome da dam sve što mogu, što odavno nisam osetila kao u toj tišini. U večernjim satima sam uz čašu vina i dobru muziku pročitala nekoliko fantastičnih knjiga. Ali vreme je za malo akcije i vraćanje u normalu.
O EROTICI NA EKRANU
U „Senkama“ sam pokazala svoju senzualnost
Da li je žena u četrdesetim najtraženija kao glumica: još dovoljno poželjna za erotiku, na koju se oko gledaoca lepi, ali i dovoljno zrela za prave uloge majke?
- Veoma su lepe za ženu četrdesete i pedesete godine. Zrelost i samosvesnost imaju svoju draž i svoj eros. Retko dobijaju žene priliku da to pokažu na filmu ili televiziji jer se kod nas erotika i senzualnost većinom vezuju za mladost. U raznim kinematografijama nije tako. Eto, zahvaljujući „Senkama“ i Bjeli ja sam imala tu šansu i zaista uživala u njoj.
TAŠ NIJE NAJBOLJE REŠENJE
Predstava može napolje, ali u adekvatan prostor
Kako vam se čini leto pred nama uz predstave koje će se igrati pod vedrim nebom?
- Ja sam za igranje predstava koje mogu podneti otvoren prostor i neće se izgubiti u njemu. Ne mislim da je Tašmajdan najbolje rešenje. Postoje razni dobri prostori koji se godinama koriste kao letnje scene i treba ih iskoristiti.
Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević/Foto: Andrea Damjanović
NE PROPUSTITE
