Glumac Vlasta Velisavljević otkriva da mu je život uvek davao drugu šansu i da je uz dobre ljude izašao na pravi put.
Za 94 godine, koliko ima, proživeo je mnogo toga. Hapšenje, da ga se žena odrekne, ali i divnih momenata, puno uloga, nagrada i to da je jedan od najomiljenijih glumaca današnjice. Vlasta Velisavljević, kako kaže, nikada nije osećao gorčinu, srce mu nije bilo zatrovano mržnjom, a širok osmeh i optimizam nosi kao najsjajniji orden.
Na njegov šarm niko nije ostao ravnodušan. Na Dorćolu gde živi družio se od naroda sa pijace do istaknutih umetnika. I dalje igra. Scena ga pokreće, a vreme sada provodi uz televizijski program gledajući filmove i serije sa mnogim kolegama koji više nisu među živima. Sebe nikada nije smatrao velikom zvezdom. Bio je skroman, a aplauzi publike mu gode jer je to pokazatelj da radi ono što najviše voli. Kada stane na daske koje život znače, tada ne zna za godine. Oseća polet i raspoloženje. Iako mu ćerka Dubravka i unuka Žana žive u Americi, njihove zagrljaje uvek dugo pamti.
Da li vam nedostaje pozorište?
- Mnogo. Ja sam pretežno pozorišni glumac. Mene nema toliko na filmu, serijama. Ja bih radije odbio nešto na filmu da bih mogao da igram u pozorištu. A filmski glumci obrnuto.
Koliko je korona uticala na vas? Da li se čuvate?
- Čuvao sam se i još se čuvam. Gadno je kada imate neki problem druge vrste što se tiče zdravlja, pa onda zbog korone druge delatnosti u medicini ne rade ili sa smanjenim kapacitetom. Sve je donekle zatvoreno. Sada ne možemo da se kontrolišemo kao ranije. Ili možemo manje. Kao i ostali svet, tako se čuvam i ja. Najviše se uzdam u vakcinu i u Boga. Sve je ovo lutanje. Svet se bori i ja zajedno sa svetom.
Da li vam je dosadno kod kuće? Poznati ste kao veliki ljubitelj pecanja, druženja s kolegama?
- Spasavam se televizijom, ali i raznim mogućnostima koji vam pruža internet. Kao kad se družim sa prijateljima, kolegama. Ima dosta reprodukcija na TV. Jutros sam gledao sebe u „Otvorenim vratima”. Kada sam video u kakvom sam društvu bio u jednom kadru, to je nerverovatno. Svojevremeno sam to shvatao normalno, profesionalno, ali kada vidim da sam scenu delio s Oliverom Marković, Mirom Stupiciom, pa i Lanetom Gutovićem, bude mi čast. Ja sam to zaboravio.
Jeste li sebe doživljavali kao veliku zvezdu?
- Nikada. Ja jesam bio u svoje vreme, da tako kažem, zvezda u provinciji, u Mostaru i Tuzli, gde sam dugo glumio. U ta dva grada sam se malo osećao kao zvezda jer sam bio prvak pozorišta.
Šta vam najviše nedostaje iz onog Beograda?
- Najviše mi nedostaje druženje s kolegama, koleginicama, koncerti. Ja sam voleo muziku, naročito ozbiljnu. Izgubio sam tu mogućnost, posebno poslednje dve godine. Zapustio sam se. Sva sreća, imam TV, pa se nadoknadi. Ali isto tako drugo je kada slušate živu muziku. Valjda je prisustvo publike, ali nas ljubitelja muzike, takvo da zračimo nekom posebnom energijom. Dvorane su bile nabijene emocijama, osećanjima.
Za svoj bogat životni vek mnogo toga ste osetili na svojoj koži. Koliko ste te situacije teško proživljavali, ali i iz njih učili da izvučete najbolje?
- Umem da oprostim. Kažu da je to velika hrišćanska vrlina. I u crkvi kažu treba oprostiti. Ja sam to uvek umeo i mogao da oprostim. Valjda je i to talenat - zaboraviti nešto. Setiti se nečeg je isto tako dar. Sve što je bilo teško oprostio sam, ako je bilo potrebe da se oprosti.
Svesni ste toga da ste mnogo puta stradali u životu. Bili ste i hapšeni?
- Da. Nerado govorim o tome. Bio sam mlad, ali uvek sam imao šansu. I kada sam doživeo to što sam doživeo, opet sam mogao da počnem ponovo. U Beogradu nisam mogao da uđem u pozorišta, a ne da igram. Mogao sam uz pomoć dobrih ljudi, koji su mi otvorili mogućnost da odem u Mostar, da tamo budem u divnom pozorištu, koje je angažovalo najbolje reditelje u staroj Jugoslaviji. Tu sam doživeo nešto što ne bih mogao u Beogradu. Za sav taj doživljaj sam bio malo bogatiji. To je bila ozbiljna država, nema pardona. Ljudi su verovali u to što su radili i ja to razumem. Ja sam bio malo drugačiji. Bio sam malo protestant.
Ali i posle svega niste se odrekli entuzijazma i širokog osmeha koji vas je terao dalje, kao i porodica?
- Ja verujem u život i u ljude. Ne mogu da se odreknem toga. Ne pamtim kada sam se ozbiljnije naljutio. Možda to nije dobro, ali šta da radim. Malo se ponekad naljutim kada ne mogu da odem u ribolov, da prošetam gradom, na koncert da odem, da vidim drage kolege. Imam još jednu predstavu „Uobraženi bolesnik” koja je na repertoaru JDP-a. Ali nikako ne možemo da se pogodimo da svi budemo zdravi i da možemo da je igramo.
Pripadate onoj generaciji velikih glumaca, bardova. A, svaki od vas je voleo boemski život, kafane, lepe žene, muziku.
- Bilo je toga. Bili smo lepa grupa, mornari, posada u sastavu Zoran Radmilović, Đuza, ja, i vlasnik tog jedrenjaka Toni Laurenčić. Tako da smo plovili morima. Bilo je puno doživljaja, lepih stvari i veselja. Ne nešto preterano. Sve u boemskoj meri, ukoliko postoji neka mera.
Da li su vam lepše polovine zamerali na tome?
- Ne. Ja sam na sreću, sem drame koje sam doživeo da me se prva žena odrekne, jer je to bio uslov da može da živi i radi, imao dobar odnos sa ženama. Prva žena je morala da se odrekne mene. Gadno vreme je bilo. Ćerka mi je bila skoro iz Amerike. Imam unuku od 47 godina.
Dolaze li kod vas?
- Bili su ovde svi. Ćerka, zet i unuka. To je bilo malo teško izdržati. Tolike emocije.
Da li su vam, osim velikog broja uloga koje se ostvarili, one najveće bogatstvo?
- Verovatno da jesu.
Kao Dorćolac, družili ste se sa pokojnim Džejom Ramadanovskim.
- Sa Džejom sam radio jednu TV dramu "Želja zvana tramvaj". Pošto sam Dorćolac, ja sam se s njim po malo družio. Njegovu smrt sam teško podneo. On je bio jedan od dorćolskih trubadura. To je posebno nešto. Posebno zadovoljstvo. On je pevao za narod. Po pijacama, po tramvaju, kada smo snimali. Jedna divna ličnost. Njegovu smrt sam ozbiljno doživeo. Nisam mogao da izađem na ove skupove koje su organizovali u njegovu čast.
Koliko vam nedostaje ribolov? Priroda daje novu energiju?
- Kako da ne. Nažalost, u mom dvorištu su mi opljačkali automobil. Držao sam pribor za pecanje. Nema mesec dana kada se to desilo. U zaključanom dvorištu. Sada i kada bih hteo, ne bih mogao da odem u ribolov jer nemam pribor. Moram da kupim sve novo, a dosta toga sam imao. Sve su mi opljačkali. Čudno neko vreme.
BONUS VIDEO:
Kurir.rs/K.Đ/Blic
NE PROPUSTITE
