Marko Mićović uspeo je da na prvi pogled spoji nespojive svetove književnosti i mode. Mladi pisac i član Udruženja književnika trenutno je bez stalnog posla, a već godinama se bavi manekenstvom i gledamo ga u mnogobrojnim reklamama i muzičkim spotovima. Za Kurir smo s Markom razgovarali o njegovom romanu "Crno crni" i novoj zbirci priča koju priprema.
Da li ste vi pisac, maneken ili glumac? Možete li da mi razjasnite kako ste uspeli da spojite svetove književnosti i mode?
- Da razjasnimo, što da ne. Po obrazovanju sam strukovni inženjer, ali i književnik, maneken i običan momak iz kraja, a glumac nisam, pre bih rekao da sam naturščik sa iskustvom. Ta dva, u većini slučajeva nespojiva sveta, spojio sam u sebi. Samo u sebi.
Kako biste opisali razvojni put kroz koji ste kao pisac prošli?
- Taj razvojni put bih opisao kao spontanu avanturu u koju sam se upustio na nagovor sopstvenog srca. To mi je donelo i više nego što sam očekivao. Mislim da uvek treba slušati srce, a ne mozak.
Da li se kao pisac koji se bavi manekenstvom i glumom susrećete s predrasudama kad je u pitanju književna publika?
- Do sada se nisam susreo s predrasudama književne publike, ali verujem da ih ima dosta. Nailazio sam na predrasude kod običnih ljudi, ali u malim dozama.
Kako ste se zaljubili u prozu i ko su vam bili književni uzori?
- U prozu sam se zaljubio kad sam shvatio da mi poezija baš i ne ide od ruke i kada sam počeo da čitam razne romane, većinski krimiće. Moji književni uzori su bili, i na neki način će i ostati uzori, Dragoslav Mihailović, Agata Kristi, Miroslav Bata Petrović i Uroš Timić.
Objavili ste i roman "Crno crni". Kako počinjete svoju knjigu? Zapravo, kako se sve smesti u priču i isplanira, da li postoji određena rutina kroz koju prolazi svaka knjiga koju pišete?
- Taj roman sam započeo pitajući sebe i svoje čitaoce za jedan pojam koji nema strogu definiciju. Priča se smesti tako što se piše kao da se nekome govori, tj. kao da se nekome prepričava u tom trenutku. Rutine koje primenjujem pri pisanju svake knjige su igra, mašta i nailazak spontanih emocija u momentu.
U čemu je "fora" s povremenim smenjivanjem ćirilice i latinice u romanu?
- Fora je u čistoj igri, šali i želji da se knjiga malo razlikuje od drugih. A postoji i to da mrzim latinicu, i da sam morao ubaciti ćirilicu, koju obožavam jer je naša, jer je laka i savršena kao i naš jezik. Inače, više nikada nijednu knjigu neću objaviti na latinici.
Da li ste vi glavni junak te priče? Kako je u današnjoj Srbiji moguće ostati neukaljan u uslovima u kojima živimo?
- Taman posla, ne, ja nisam glavni junak svoje priče. Glavnog junaka sam sastavio od osobina koje imaju tri osobe iz mog života, plus maštarija. Mislim da je moguće ostati čist i uvek će i biti, a moguće je ako ste dobri, pametni i hrabri. Bar mislim da je tako.
Možete li da živite od pisanja?
- Od pisanja ne mogu da živim, a možda i ne treba, ja to radim iz moralnih pobuda a tako sam i započeo svoje pisanje. Mislim da je bitno da nešto ostane iza vas za sva vremena, a ne finansijska korist.
Objavili ste i zbirku priča. Kakvi su vam planovi za 2021?
- Objavio sam zbirku priča i napisao sam još jednu, četvrtu knjigu, isto zbirku priča, koju planiram da izdam sledeće godine. Planovi za 2021. godinu su mi da napišem svoju petu knjigu, krimi-roman koji sam već započeo, i da probam da ekranizujem svoj scenario.
U seriji "Urgentni centar" Imao sam tremu zbog scena sa Slobodom
Zanimljivo je da ste se oprobali i kao glumac. Kako je bilo snimati seriju "Urgentni centar"?
- Mala uloga Dragana Mitića u seriji "Urgentni centar" je moja treća po redu u karijeri. Bilo je vrlo prijatno i zanimljivo iskustvo zbog činjenice da mi je društvo u sceni pravila Sloboda Mićalović. Ta činjenica me je malo činila nervoznim, ali sam nekako uspeo da savladam tremu pred prelepom glumicom.
Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Ana Mlađenović
NE PROPUSTITE
