Miladin Šobić ostaje nerešiva enigma jugoslovenske rok muzike, od svojih početaka do naglog povlačenja sa muzičke scene iako su mu prognozirali veliku karijeru, poput one koju je imao Đorđe Balašević.
Neki su ga nazivali i (domaćim) jugoslovenskim Bob Dilanom.
Sve je počelo u Onogoštu, odnosno Nikšiću 7. januara 1956. godine. Srednju školu je završio u rodnom gradu, a potom je otišao u Dubrovnik da studiram turizam i tu počinje njegova muzička karijera.
Prvi album „Ožiljak“ objavljuje 1981. godine, a iduće „Umjesto gluposti“.
U leto 1982. “Umjesto gluposti” nedeljama se držao u vrhu top-liste albuma sarajevske porodične revije Ven. U Bosni i još nekim krajevima prodavao se bolje od Azrinih “Filigranskih pločnika” i na kraju je dogurao do platinastog tiraža.
Na vrhuncu popularnosti, usred snimanja trećeg albuma “Barutane ljubavi”, Šobić je doživeo porodičnu tragediju. Sestra Šeherezada mu je umrla od raka, a on se u dubokom šoku povukao iz javnosti. Zadugo mu se bio izgubio svaki trag, pričalo se da se povukao na neku planinu gde čuva ovce, jedanput se čak proneo glas da je mrtav, a mnogo godina kasnije saznalo se da živi na potezu Nikšić - Dubrovnik - Trst.
Malo je ljudi na ovim prostorima koji su upeli da ostave trag posle samo dva albuma, ali Miladin zato i jeste jedna od najvećih misterija domaće muzike.
Miladin Šobić uspio je da se afirmišeu špicu novog talasa kao zakašneli protagonista jugoslovenske akustičarske scene sedamdesetih, koja je našla jedno od poslednjih utočišta pred pankerskom najezdom u sarajevskom Diskotonu. Pre njega tamo se skrasila i kantautorica Jadranka Stojaković.
Sredinom 1970-ih Šobić je iz rodnog Nikšića došao na studije turizma u Dubrovnik, gde su akustičare predvodili njegov budući prijatelj Ibrica Jusić i tada prilično popularan duo Buco & Srđan. U jednakoj meri na njega je uticao čuveni sastav S vremena na vreme, iz čijeg je najvećeg hita Džoni Štulić kasnije izvukao naslov “Sunčana strana ulice”.
U to doba su akustičari bili mnogo prihvatljiviji od bučnih rokera i predstavljali su gotovo nezaobilazan dekor omladinskih radnih akcija. Nisu izazivali nerede i nisu tražili dodatno ozvučavanje. Trebalo im je samo prepustiti mikrofon za kojim je neki omladinski aktivist upravo održao govor o tekovinama revolucije.
No Miladin Šobić je krenuo iz malo drugačijeg miljea, pošto je vlastite pesme počeo pevati uz akustičnu gitaru na žurkama u dubrovačkom studentskom domu. Lokalna studentska himna “To sam ja” zvučala je dovoljno upečatljivo da se već 1975. pojavi na singl-ploči u izdanju PGP RTB-a i devetnaestogodišnjem kantautoru osigura nastup na prestižnom festivalu Omladina u Subotici.
Sledeće godine opet je nastupio na subotičkom festivalu i osvojio drugu nagradu žirija. Nakon završenog faksa prešao je u Sarajevo i odmah dobio priliku u Diskotonu zahvaljujući pesmama “Stare novine”, “Džemper za vinograd” i “Kad bi došla Marija”.
Debitantski album “Ožiljak” snimio je uz pomoć Gabora Lenđela, renomiranog producenta zabavne muzike i osnivača grupe Teška industrija. Dok su se drugi akustičari nadmetali u slabo razumljivim poetskim metaforama, Šobić je kroz svoje pesme provlačio prepoznatljive autobiografske motive i studentske društvene teme.
U Sarajevu ga baš nikad nisu pozivali u klubove zahvaćene novim talasom, ali grad je svako malo bio oblepljen plakatima za njegove koncerte po studentskim domovima iz kojih se “Ožiljak” proširio i do najudaljenije bosanske, hercegovačke i crnogorske provincije kao i u Srbiji. Saradnju sa Lenđelom nastavio je 1982. u Subotici gde je na dvonedeljnoj sesiji snimio album “Umjesto gluposti”. Kad su se na radiju zavrtele pjesme “Đon” i “Ne pokušavaj mijenjat me”, Šobić je potpuno osvojio sve one krajeve u kojima su se pankeri još uvek mogl videti samo na televiziji.
Album “Barutana ljubavi” trebao je biti kruna njegove karijere, ali je zauvek ostao nedovršen. U poslednjih nekoliko godina više puta se moglo pročitati kako se sprema za veliki povratak na scenu i polako snima nove pesme u Budimpešti i Trstu.
Prema jednom nepouzdanom izveštaju, viđen je u Beču na snimanju albuma s četiri nove pesme, šest neobavljenih s “Barutane ljubavi” i novih verzija dugovečnih hitova “Kad bi došla Marija” i “Ašik Ajša”. Crnogorci su najavljivali i njegov povratnički nastup na Budvanskom festivalu, ali opet se ništa nije dogodilo. Miladin Šobić ostao je jedna od najvećih zagonetki balkanske estrade pisao je Ilko Čulić.
Onda je medije 2013. godine preplavila vest da je doživeo moždani udar, ali ubrzo se oporavio da bi 2016. Godine u Podgorici dobio Trinaestojulsku nagradu. Za ovo najznačajnije priznanje u Crnoj Gori kandidovala ga je publika koja je organizovala svojevrsni pokret ”Od druga do druga” tokom koje je za vrlo kratko vreme prikupljeno preko 10.000 potpisa podrške.
Jedna od možda najlepših priča vezana za Miladina Šobića je i ona kada su ga sreli njegovi poštovaoci u vozu iz Podgorice do Nikšića.
Luka je objavio fotografiju i opisao to iskustvo.
- Najljepši trenutak u mom životu bio je kad sam se sa najboljim drugom vozio vozom iz Podgorice do Nikšića, išli smo u Montenegro pub na neku rok svirku.
Na peronu, dok smo čekali voz, vidio sam ga. Rekao sam drugu: "Evo ga. To je on".
"Nema šanse", odgovori, "lupaš, popio si."
"Nisam, to je on."
Sjedosmo u voz, kad par minuta kasnije kroz prozor viđoh da se i on penje u naš voz. Uđe sa, čini mi se, sestrom i sjede tačno pored nas. Od cijelog praznog voza. Sudbina, šta li je...
Noge su mi se otkinule skroz, srce počelo jače da lupa i sve one kliše i izlizane fraze kad ste blizu idola.
Dok sam došao sebi, već smo stigli u Nikšić. Blago mucajući, upitah ga da se slikamo, i on se nasmija. Kaže: "Sine, ne mogu da se slikam s tobom, ali ti mogu dat nešto mnogo vrijednije".
Zagrli me. Stvarno vjerujem da sam taj dan umro i da je ovo od tad sve samo san. Vječni. Ponudi nam da prošetamo malo kroz Nikšić. Prošetasmo i pamtim svaku riječ koju mi je rekao, al to ne bih odavao ovamo.
U jednom trenutku, rekao mi je:
"Znaš šta? Ajmo da se slikamo. Samo moramo vidjeti da nema u pozadini neke reklame."
Slikasmo se, on ode u svoj stan, u budućoj ulici Miladina Šobića, a ja i drug nikad ne odosmo na onu svirku, no uzesmo pivo u prodavnicu, sjedosmo u park i ne osjećasmo hladnoću. Nismo puno pričali, te noći smo sreli Miladina Šobića.
Dovoljno za jedan život. Iako se on mene vjerovatno ne bi sjećao, ja njega oću taman isto kao oca, ujaka il strica. Do smrti. - Luka Mandić
Bodrio je svog sestrića Vanju Radovanovića kada je izabran za predstavnikca Crne Gore na Evroviziji 2018. Godine i nastavio da mirno živi povučenim životom u rodnom Nikšiću.
(Kurir.rs/A.Miletić)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
