Dvanaestog februara 1994. godine preminula je jugoslovenska filmska i pozorišna glumica jevrejskog porekla, Rahela Ferari. I dok se i danas pamte njene bravurozne uloge u filmovima "Davitelj protiv davitelja", "Tesna koža" ili seriji "Grlom u jagode", malo ljudi zna za tugu koju je ova glumica nosila u sebi celog svog života.
Za beogradske Jevreje Drugi svetski rat bio je strašan još od prvih dana nemačke okupacije. Kretanje im je bilo ograničeno, morali su da nose žute trake oko ruke, a nije mnogo prošlo pre nego što su počele i deportacije. Oni koji su pokušali da izbegnu takvu sudbinu pokušali su da se sakriju.
Jedna od njih bila je i kasnije velika jugoslovenska glumica Rahela Ferari.
Rođena je kao Bela Marija Rozalija Rohel Frajnd, 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, u siromašnoj jevrejskoj porodici. Mnogo godina kasnije, u jednom od intervjua ovako je opisala prve godine svog života:
- Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, pa šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima i pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, onda napravim most ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj.
Od malih nogu volela je da peva i igra, pa je ubrzo postala članica palanačkog hora. Opčinjena glumom, znala je da je to ono čime želi da se bavi. U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu dobija stalni angažman već u svojoj 20. godini. No, karijeru koju je tek počela da gradi, prekinula je nova nevolja. Ceo Drugi svetski rat provela je skrivajući se od fašista.
Tih prvih dana Drugog svetskog rata u Jugoslaviji Rahela Ferari zapravo još uvek nije ni postojala. Postojala je Bela Rohel Frajnd, Jevrejka rođena u Zemunu koja je iza sebe već imala zavidnu glumačku karijeru glumice u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i Umetničkom pozorištu u Beogradu.
Odmah po okupaciji Beograda bilo je jasno da Bela neće moći da nastavi da nastupa. Uskoro je pak postalo očigledno da će, ako želi da preživi, morati da se sakrije.
Kao Jevrejka koja je odbila da nosi žutu traku oko ruke, to bekstvo moralo je da se dogodi što pre. I tako je glumica počela da se skriva po podrumima i tavanima na periferiji Beograda kod poznanika, prijatelja prijatelja i bilo koga ko je bio voljan da je primi, nekad i u zamenu za novac. A onda se jedne noći umalo sve srušilo!
Na vrata kuće u Žarkovu u kojoj je Bela živela predstavljajući se kao vojvođanska glumica Ruža, zakucao je Gestapo. Iako je već mesecima bila u bekstvu, Bela se u tom trenutku paralizovala od straha. Ruke i noge kao da više nisu bile njene, stalaja je ukočena dok su skromnom kućom odjekivali povici i udarci sa ulaznih vrata. Trebalo joj je minut-dva da dođe k sebi. Znajući da nema šanse da pobegne, Bela je prišla vratima i otvorila ih kako bi se suočila sa sudbinom. A onda je stigla neočekivana pomoć!
Pre nego što su Gestapovci stigli bilo šta da kažu odnekud se stvorila komšinica Smiljka - jedina žena u kraju koja je znala Belin pravi identitet.
"Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te," povikala je bacivši se Beli u zagrljaj.
Shvativši diverziju Bela je zaigrala ulogu svog života! Počela je da grli agente, smeje se i galami, pozivajući ih da uđu u kuću kako bi ih poslužila rakijom.
"Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana," rekla je zbunjenim Gestapovcima. U opštem metežu oni zaboravljaju da je legitimišu, a Bela odlazi kod Smiljke kako bi "ugovorila svoj angažman".
Kada se sledeći put pogledala u ogledalu pogled joj je uzvratila nepoznata žena... U samo minut-dva tokom tog strašnog susreta njena tamno smeđa gusta kosa postala je bela. Osedela je od straha i stresa.
Već sutradan Bela je napustila Žarkovo i otišla na jedan tavan na Cvetkovoj pijaci gde je vreme provodila sa još jednom velikom glumicom - Kapitalinom Erić. Tu su i dočekale oslobođenje 1944. godine.
Bela Rohel Frajnd bila je jedini član svoje porodice kojoj je to pošlo za rukom. Nakon rata Bela se vratila glumi.
Sedamdesetih godina prošlog veka uzela je umetničko ime Rahela Ferari po kome će je i upamtiti generacije obožavaoca širom Jugoslavije. O njenom životu, naročito tokom Drugog svetskog rata, napravljena je predstava "Rahelina kutija".
„Mladost je lepa, ali nećete mi verovati, nemam želju da opet budem mlada. Kao da nikad nisam ni bila. Kad me o tome pitaju, ja ispričam kako sam bila lepa i da su se zaljubljivali u mene, što je istina. Ipak, biti mlad nije tako lako“, rekla je jednom prilikom.
Bila je udata za glumca Aleksandra Stojkovića, starijeg brata Danila Bate Stojkovića. Sudbina je tako htela da se ovaj glumački i bračni par ne ostvari u najvažnijoj ulozi roditelja, o čemu su još od venčanja maštali. Njen bračni drug i saputnik iznenada je napušta i umire 28. novembra 1972. u 57. godini.
Nikada se više nije udavala.
(Kurir.rs/ Dnevno.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
