Vila Evanđelina Pajkić i njen stariji brat Lav Grigorije bili su dve uzbudljive pojave samim činom rođenja. Deca ekstravagantnih i autentičnih roditelja Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića izazivali su pažnju svime što rade. Prerana smrt majke još je više uperila reflektore na njihov život.
Borba za majčino izlečenje obeležila je Vilino detinjstvo, a simpatije čitave naše javnosti su naklonjene ovoj nežnoj mladoj devojci, u kojoj ljudi prepoznaju prefinjenost, talenat i originalnost.
Iza vas je prva modna revija na kojoj ste pokazali svoje modele. Na Beogradskoj nedelji mode pojavili ste se prvi put kao dizajner odeće. Jeste li bili spremni za prvi javni nastup?
- Iskreno da vam kažem, bio je jako kratak rok i takav splet okolnosti da zaista nisam imala vremena da sabotiram sebe prekomernim razmišljanjem. Samim tim bila sam donekle spremna, jer mi je to bio primarni fokus. Svu pažnju sam posvetila da modeli ispadnu dobro i da budu gotovi na vreme, nisam uopšte razmišljala o tome kao "nastupu".
Imate samo 20 godina, pred vama je sve. Osećate li da ste se pronašli u ovome što radite ili postoji još nešto čime biste voleli da se bavite?
- Jako sam zahvalna što sam odmalena počela da crtam i našla nešto što me čini srećnom i čime volim da se bavim. Kasnije je ta ljubav prešla u modni dizajn, u kom sam se veoma pronašla i koji mi dozvoljava da se kreativno izražavam. Pored toga, najviše me zanimaju neka slična polja, kao što su grafički dizajn i fotografija.
Koji materijali su vam omiljeni, sa čime volite da radite? Jeste li skloniji minimalizmu ili kombinacijama koje su koloritne, bogate i barokne?
- Tek sam počela u ovoj industriji, sve mi je i dalje jako novo, apsolutno učim iz svega i tek treba da naučim i razumem još mnogo aspekata modnog dizajna. Iz tog razloga ne mogu da odvojim šta najviše volim da radim i sa kojim materijale, ali zato je i ovaj period jako zabavan, jer izučavam u čemu se pronalazim, a u čemu ne dok nalazim neki svoj stil. Svakako sam otvorena i ne ograničavam se samo na jedan stil. U principu, volim da idem iz krajnosti u krajnost. Ako radim s minimalističkim koloritom, potrudiću se da materijali budu zanimljivi i da doprinesu kontrastu kolorita kako bi bili glavni fokus. U slučaju da koristim boje, onda uglavnom težim da paleta bude veoma vibrantna i zabavna dok su materijali komplementarni.
ULICE BEOGRADA KAO INSPIRACIJA
Šta vas je inspirisalo za odeću u kojoj su manekeni prošetali pistom? Šta volite, kakav svoj unutrašnji svet njom prikazujete?
- Što se tiče ova dva modela koje sam prikazala na takmičenju, tema konkursa bio je ulični stil uz paletu boja "ikos". Kada sam pomislila na zadatu temu, inspiracija me je odmah odvela pravo na ulice Beograda, jer sam izgled zgrada je veoma bogat u koloritu i često kontradiktoran. Sama arhitektura se dijametralno razlikuje od zgrade do zgrade, kao što i sami crteži po zgradama iskazuju različite stavove i ideje. Kada pomislim na ulični stil, prva asocijacija mi je baš taj spoj arhitekture, urbane umetnosti, sloboda i izražavanje, a boje "ikos" celom konceptu dodaju raznolikost i vibrantost koju svakodnevno možemo da zapazimo upravo na ulicama.
Ima li dizajnera kome se divite?
- Divljenje je jaka reč, svakako imam dosta uzora među dizajnerima i ljudi čiji rad pratim i poštujem. Da ne bih nabrajala, trenutno, na primer, Iris van Herpen mi je genijalna, Haris Rid mi je takođe baš fenomenalan.
U publici koja je posmatrala vašu reviju sedeli su vaši otac i brat. Oni su sigurno velika podrška. Dele li vam poneki savet?
- Mislim da modni dizajn nije baš njihovo polje ekspertize, ha-ha, ali podrška svakako jesu, i to ogromna. Trude se uvek da mi pomognu, kao i moji prijatelji. U tom području imam jako veliku sreću.
Njihovo prisustvo podsetilo nas je da ste odrasli u umetničkoj porodici. Kako su vas roditelji vaspitali - tradicionalno, liberalno...?
- Liberal-tradicionalno, zavisi veoma od situacije, težilo je ipak više ka liberalnom. Svakako je bilo veoma zabavno i zanimljivo. Uvek su se trudili da mi daju slobodu da mogu sama da učim i da se pronađem u svojim padovima i usponima. Primarni cilj im je uvek bio da budem srećna i slobodna.
Stariji brat Lav završio je montažu na FDU. Koliko se zaštitnički ponaša prema vama, kako se slažete?
- Slažemo se kao i bilo koji sestra i brat, što znači - kako kad, ha-ha... Šalim se, uglavnom se dobro slažemo. Veoma smo slični i različiti u isto vreme. Koliko je zaštitnički nastrojen, to već morate njega da pitate. Mislim da jeste prilično, ipak sam mu mlađa sestra.
Vaš otac Nebojša Pajkić nezaobilazno je ime u istoriji naše kinematografije, od scenarija do režije, ali i teorije filma. Šta vam najčešće govori, koje njegove pouke se pridržavate?
- Ne bih mogla da izdvojim samo jednu poruku, trudim se da se pridržavam koncepta mojih roditelja da ne shvatam stvari previše ozbiljno, da u životu putujem što više budem mogla i da ne dozvolim da me strahovi ograničavaju u životu. Takođe, da težim da budem kreativna, slobodna i dobra osoba.
Vaša nedavno preminula majka Isidora Bjelica sigurno bi bila ponosna na vaš uspeh, izgled, ponašanje... Ličite na nju, svi kažu. Koliko ste joj slični po karakteru i osobinama?
- Jako je teško definisati i staviti u samo jednu kocku sve karakterne osobine moje mame i samo reći da sam slična ili ne. Smatram da je njen karakter bio jako njen, a ona je uvek htela da ja budem svoja. Uvek sam težila ka istim stvarima kao ona, delile smo istu ljubav za mnoge stvari. Humor nam je bio jako sličan, obe smo impulsivne i iste stvari su nas uvek smarale. Meni su sve njene osobine uvek bile predivne na svoj način, samim tim ako je prenela neke od njih na mene, mogu samo da budem srećna. Nije na meni da ih definišem i da se hvalim.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
