"NISMO IZLAZILI IZ KREVETA, ZBOG MENE JE OSTAVIO DEVOJKU": Čuvena Nobelovka imala VRELU AFERU sa 30 godina mlađim studentom

Francuska književnica Ani Erno (83) 2022. ovenčana je Nobelovom nagradom za književnost, a ista joj je dodeljene "za hrabrost i kliničku oštrinu kojom otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja". Erno je autorka 20-ak dela, a mnoga od njih su kratka i u formi memoara, inspirisana njenim dnevničkim zapisima koje je vodila tokom celog života.

"Jednom sam provela čudnu noć sa studentom koji mi je pisao godinu dana i želeo je da me upozna.

Često sam vodila ljubav da bih sebe prisilila da pišem. Nadala sam se da ću u umoru, u slabosti koja dolazi posle toga, pronaći razloge da ne očekujem ništa više od života. Nadala sam se da će me orgazam, najnasilniji kraj čekanja koji postoji, ubediti da nema većeg zadovoljstva od pisanja knjiga. Možda me je želja da podstaknem pisanje knjige - zadatak koji sam oklevala da obavim zbog toga koliko je obiman - navela da pozovem A kući na piće posle večere u restoranu, tokom koje je, zbog straha, ostao bez svega osim bez reči. Bio je skoro 30 godina mlađi od mene.

Viđali smo se vikendom i, u međuvremenu, sve više smo nedostajali jedno drugom. Svakodnevno me je zvao sa javne telefonske govornice kako ne bi izazvao sumnju kod devojke sa kojom je živeo. Ni ona ni on, uhvaćeni u rutinu premladog para koji živi zajedno, i zabrinuti za ispite, nikada nisu zamislili da vođenje ljubavi može da bude nešto drugo do manje ili više usporeno zadovoljenje želje, da može biti vrsta neprekidnog stvaranja. Strast koju je pokazao pred ovim novim otkrićem me je sve više vezivala za njega. Malo po malo, afera je postala veza koju smo čeznuli da dovedemo do kranjih granica, a da zapravo nismo ni znali šta to znači.

Kada je, na moje zadovoljstvo i olakšanje, raskinuo sa svojom devojkom i ona je izašla iz stana, stekla sam naviku da boravim kod njega od petka uveče do ponedeljka ujutru. Živeo je u Ruanu, gradu u kom sam i ja živela kao studentkinja, davnih 60-ih godina. Čim sam stigla, ostavljajući u kuhinji još neraspakovane kese sa namirnicima, vodili smo ljubav. U plejeru bi već bio CD, obično The Doors, koji bi pustio čim uđemo u spavaću sobu. U nekom trenutku sam prestala da čujem muziku. Snažni akordi pesme "Love Street" i glas Džima Morisona ponovo su mi ušli u svest. Ostali smo da ležimo na dušeku, na podu. Saobraćaj je u tom trenutku bio gust. Snopovi farova treperili su po zidovima sobe kroz visoke prozore, bez zavesa. Osećala sam se kao da sam ležala na krevetu od 18. godine i nikada nisam ustala iz njega - isti krevet, ali na različitim mestima, sa različitim muškarcima, koji se ne razlikuju jedni od drugih.

Nedeljom popodne, kada je napolju padala kiša, ostajali smo u krevetu i na kraju bismo zadremali ili se izgubili u snu. Iz tihe ulice dopirali su glasovi retkih prolaznika, najčešće stranaca iz obližnjeg hostela. Tada sam se osećala kao da sam ponovo u Y , gde sam kao dete, čitala pored majke, koja je od umora zaspala u svom krevetu, potpuno obučena, posle nedeljnog ručka. Izgubia bih se u večnosti i lutala bih između jednog vremena u drugo u polusvesnom stanju.

Tu gde je A živeo, vratila sam se u nelagodnost i improvizaciju koje sam takođe iskusila kada smo moj muž i ja počinjali našu vezu, kao studenti. Na električnoj ringli, čiji termostat više nije radio, sve što je moglo da se spremi su odresci, uvek u opasnosti da se zalepe za tiganj čim ih stavite na njega, ili testenina i pirinač koji su se prelivali u nekontrolisanoj bujici ključale vode. Stari frižider čija temperatura nije mogla da se podesi zamrznuo je zelenu salatu u fioci za povrće. Morali ste da obučete tri džempera da biste izdržali hladnoću prostorija sa visokim plafinima i prozorima koji se ne zatvaraju dobro, koje je nemoguće zagrejati čak ni električnim pećima koje su gutale struju.

Vodio me je u kafiće koje posećuju mladi ljudi. Častio bi me obrocima u Džambu. Njegova omiljena radio stanica bila je Evropa 2. Svake večeri gledao je "Nulle Part Ailleurs". Ljudi koje je pozdravljao na ulici uvek su bili mladi, često studenti. Kada je stao da proćaska, ja sam stajala po strani, i oni su me zagledali sa strane. Nakon toga, ispričao bi mi akademsku pozadinu mladića sa kojim je upravo razgovarao, sa svim detaljima njegovih uspeha i neuspeha. Ponekad bi diskretno, iz daljine, tražeći da se ne okrećam, pokazivao profesora sa smera književnosti čija je predavanja slušao. Otrgnuo me je od moje generacije, ali nisam bila deo njegove."

(Kurir.rs/Blic žena/T.B.)

Bonus video: