Voli svoju domovinu.Umetnica Marta Jovanović, koja živi u Njujorku i više nego uspešno gradi karijeru širom sveta, posle dve godine ponovo će se predstaviti u Beogradu. Ona će 3. septembra u novom prostoru, osmišljenom prevashodno za eksperimentalnu umetnost i performans, galeriji G12HUB prikazati postavku „Ovo je moje telo“, koja je s velikim uspehom nekoliko meseci bila postavljena u bivšem studiju Marine Abramović.Da li osećate posebnu dozu ushićenja što ste opet u Beogradu?- Uvek sam beskrajno uzbuđena kad se vratim u Beograd! Koristim svaku priliku da pokažem svoj rad u Srbiji i da dovedem kolege i saradnike iz inostranstva. Pre nekoliko dana uspela sam da ubedim poznatog internacionalnog kustosa iz Izraela Ilana Vizgana da dođe na otvaranje moje izložbe. Sve najlepše i sve najružnije mi se desilo u Beogradu, moja lična istorija je usko vezana za ovo područje i samim tim inspiriše moj rad jer je deo mene, i tu činjenicu vreme i daljina ne mogu da obrišu.Da li vam je krivo što ste u svetu poznatiji i cenjeniji nego u svojoj zemlji?- Sticajem okolnosti, ja sam veoma mlada otišla iz Srbije. Performans generalno nije svakodnevna i uobičajena stvar. Dešava mi se i dan-danas da me u Americi i Italiji pitaju šta je to performans. Bilo bi lepo da ljudi u mojoj zemlji znaju da postojim, za početak.Kako vam se čini umetnost u Srbiji?- Mislim da u Srbiji ima mnogo talentovanih umetnika, ali se plašim da bez moralne i ekonomske podrške ili neće ostati u Srbiji, ili će raditi sve drugo da bi preživeli osim da se bave svojim kreativnom radom. U našoj zemlji nije problem kvalitet, problem je nedostatak sredstava za ozbiljne projekte. Kad govorimo o umetnosti, činjenica je da u Srbiji, pored nepostojećeg državnog budžeta za umetnost, skoro da ne postoje komercijalne galerije i privatni kolekcionari, što je ogroman nedostatak. Mikelanđelo ne bi postao takva zvezda da nije bilo Medičija. Komercijalne galerije su te koje umetnike vode na sajmove u inostranstvo i sponzorišu njihove izložbe, da bi ih videli kustosi muzeja, privatnih kolekcija i drugi galeristi. Teško je kad nema para za kulturu i umetnost, to je strašan poraz za jednu naciju, težak udarac za njen razvoj.Kakva bi bila vaša sudbina kao umetnika da ste ostali u Srbiji?- Ne znam. Možda bih bila još kreativnija nego što sam sada, možda bih odustala od umetnosti, sve je moguće. Sigurno ne bih mogla da živim kao u Njujorku jer su parametri potpuno drugačiji. U svakom slučaju, nigde na svetu se ne živi kao u Njujorku.
Nisam bliska s Marinom AbramovićOtkad datira vaše poznanstvo s Marinom Abramović?- Srele smo se nekoliko puta u Njujorku, na sajmu u Bazelu i na premijeri dokumentarnog filma o njoj „Umetnik je prisutan“ u Majamiju. Bliža sam sa svojim vršnjacima iz njenog okruženja.
Performans nije uništio slikarstvoDa li je performans u neku ruku uništio slikarstvo, platno, četkicu?- Ne, performans je samo jedan od načina da se umetnik izrazi. Deluje kao da performans i konceptualna umetnost zauzimaju dosta prostora jer su sada na neki način popularni i „mejnstrim“, ali performans aktivno postoji od početka 20. veka. Sada je možda trenutak kad su klasično slikarstvo i vajarstvo u senci, ali to ne znači da ne postoje i da su uništeni.
