Oni su sproveli eksperiment u kome je učestvovalo 48 zdravih osoba.
U prvom delu eksperimenta merili su njihovu osetljivost na masnoću u hrani, a u drugom delu povezanost soli i količine hrane koju su pojeli.
Ispitanici su jednom nedeljno, jeli četiri obroka.
Obroci su izgledali prilično isto – makaroni sa paradajz sosom, ali su istraživači manipulisali količinom soli i masnoće u različitim porcijama.
Svaka porcija imala je različite količine odnosa slano/masno, a pored toga koliko je koji ispitanik pojeo, merile su se i reakcije ispitanika na ukus, zatim nivo gladi i sitosti.
Dodavanje soli povećalo je nivo zadovoljstva hranom kod ispitanika, ali i uticalo na količinu hrane koju su pojeli.
Naime, ljudi su za 11 odsto više jeli slaniju hranu, koja ima veći broj kalorija i bez obzira na količinu masnoće.
Ljudi koji ne jedu masno uspeli da se kontrolišu kada je hrana bila pomalo slana.
"Kada smo dodali so u porciju, odjednom je nestalo kontrole. Ljudi koji su osetljivi na masnoću, što ih obično sprečava da je konzumiraju, pojeli su istu količinu slane, masne hrane kao i oni koji nisu osetljivi", navodi glavni pokretač studije na Univerzitetu, Rasel Kist.
Rezultati ukazuju na to da ljudi toliko “uživaju” u slanom ukusu, da im u tom trenutku otupe signali sitosti u organizmu.
"Studija ne pokazuje da masna hrana ne utiče na gojaznost, već da veća želja za slanim znači i veću želju za hranom, bez obzira koliko je masna ili koliko kalorija sadrži. Setite se toga sledeći put kada se budete pitali zašto ne možete da prestanete da grickate, na primer, čips", zaključuje Kist.
