Nisu Japanci izmislili savršenstvo kada su počeli da prave kola i elektroniku. To su uspeli mnogo vekova ranije - a najbolji primer toga je samurajski mač - katana. Neki su po legendi mogli da preseku sedam telesa odjednom, piše Newsweek.
Ovo su nepoznate činjenice o ovom japanskom maču.
1. Najbolji mač starog sveta?
Neki ljudi sumnjaju u mističnost ovog mača iz davnina. Ima mnogo primera da se katana slomila ili zaglavila u oklopu protivnika. On ipak nije supermač kako moderni mit tvrdi. Iako ima različitih verzija čelika, katana je ipak čelični mač, a čelik ume da se polomi.
Katana jeste najčvršći mač starog sveta, ali je takođe i krt. Duža upotreba mača protiv čvrstih objekata može da dovede do pukotina. Evropski mačevi su sa te strane možda izdržljiviji, ali na drugi način. Na primer Toledo mačevi iz Španije su savijani u slovo S, ili polukrug, i odmah udarani u šlemove. Evropski mačevi su i pravljeni da se suprostave oklopima i šlemovima.
2. Umeće pravljenja mačeva odumire
Uprkos povećanom interesovanju za japanske mačeve, umeće njihovog pravljenja odumire. Ironično, to je delom zbog istih rigidnih merila japanskog društva koji su i doveli do pojave katane. Ovaj mač može da pravi samo licencirani kovač. Potrebno je pet godina da se dobije zvanje i još dve da se ono usavrši. Svake godine, održava se takmičenje, gde kovači prilažu svoje mačeve na ocenjivanje. Samo najboljih trideset u celom Japanu mogu da žive od ovog posla.
Dodatno, Vlada ograničava broj proizvedenih mačeva, kako bi osigurala njihov kvalitet. Majstor može da proizvede dva duga ili tri kratka mača mesečno. Vlada je ovaj broj donela promatrajući stare majstore. Ipak, dobar majstor može proizvesti i dvostruko više, bez uticaja na kvalitet. Mnogi kovači rade i dodatne poslove, samo da bi napravili nekoliko kvalitetnih mačeva godišnje.
3. Moderna katana
Shvatajući da će pravljenje mačeva nestati organizacija Token kai je formirana 1900. godine u cilju istraživanja i zaštite umeća pravljenja mačeva. Ova organizacija je ponukala i mnoge druge da se bave ovom delatnošću. Početkom Drugog svetskog rata jedna od njih je počela da istražuje tehnike proizvodnje gunto-a, mača koji je masovno pravljen i koji je deljen oficirima. 
Posle rata, okupacione snage su zabranile proizvodnju i držanje mača sve do 1953. godine. Kada je zabrana podignuta, i interesovanje je poraslo. Već 1960. godine je formirano Društvo za zaštitu japanskih mačeva, uz čiju pomoć su obnovljene stare tehnike proizvodnje i sistem za proizvodnju tamahagane čelika neophodnog za proizvodnju mačeva.
Poslednja čeličana koja je pravila ovaj čelik je zatvorena, ali je ponovno otvorena 1977. godine kako bi pravila čelik za moderme katane. Današnji majstori prave mačeve istom tehnikom kojim su rađeni pre 1.000 godina, ali Društvo garantuje kvalitet, pa su na neki način moderne katane superiornije od onih pre 500 godina.
4. Stari i novi mačevi
Iako su testovi kvaliteta uvedeni u vreme Edo perioda (1603-1868), mačevi napravljeni pre 1530 bili su bolji od onih napravljenih kasnije. Posle otkrivanja baruta, mačevi kao oružje gube važnost. Zbog toga i majstori prave lošija sečiva nego nekad. Japan je ušao u period relativnog mira, potreba za kvalitetom i samim sečivima je opala, pa su se majstori okrenuli više ukrašavanju mačeva. Glavni kovač u vreme šoguna Tokugave je prodavao lažna uverenja o kvalitetu, te su zbog toga i mnoge stare tehnike zamrle.
Iako je još uvek bilo opasno putovati, ipak je bilo sigurnije nego pre. Zato su majstori počeli da se sele u gradove gde je još bilo potražnje, ali je to za rezultat imalo gašenje starih škola i mešanje stilova.
5. Testirani su na leševima i kriminalcima
Tokom Edo perioda postojalo je zvanično Odeljenje za testirane mačeva. Tamašigiri, majstor mačevalac je tako presecao tela osuđenih a poželjno živih kriminalaca. Ova praksa je nekad korišćena za treniranje neiskusnih samuraja. 
Postojao je niz sečenja od članaka do torzoa, pa je tako na maču nekad i stajalo da seče po sedam tela odjednom, što je povećavalo njegovu vrednost. Iako su od ove prakse imali korist i sami kovači, ovo je obično naručivao kupac mača. Sami testovi su koštali nekad koliko i sam mač. Nekada su testirani i stari mačevi da bi im se povećala vrednost, a jedan mač je navodno posekao kroz sedam tela zarobljenika.
Loš test je mogao da uništi reputaciju kovača. Po jednoj priči, osuđenik je kada saznao da će ovako biti pogubljen rekao da je to znao raniije jeo bi kamenje kako bi oštetio mač.
6. Mač nije bio toliko važan
Šogun Tokugava Jejasu je rekao da je mač duša samuraja. Ipak, u vreme rata je bio jednako važan kao i druga oružja. Zapravo je bio tercijarno oružje. Umesto sa mačem, samuraj je u juriš išao sa lukom i strelom. Mnogo kasnije je rat u Japanu evoluirao i samuraji su postali neka vrsta konjice.
Čak i tada su koristili prvo koplje, jer katana nije bio dovoljno dugačak za borbu sa konja. Čak i kada je u Japanu uvedeno vatreno oružje , za koje nisu bile potrebne godine obuke, uloga časnog ratnika je prestala da postoji, kao i potreba za katanom, koja je postala više statusni simbol.
7. Onaj koji polira mač je bio jednako važan kao i sam kovač
Odnos između onoga koji polira i kovača mača je često opisivan kao odnoskompozitora i muzičara. Sečivo ne može da ima svoj pun potencijal bez obojice. Pravi duh mača se pokazuje tek kada mastor za poliranje odradi svoj posao koji je nekada duži i od samog kovanja.
Onaj koji polira koristi niz finog kamenja koji sečivu daje sjaj. Iako se na početku sada koriste i sintetički kamenovi, za finiš moraju da se koristi prirodno kamenje koje se ne može replicirati.
Za ovaj proces trebaju godine obuke, minimum pet koliko traje pripravnički staž. U Japanu se najbolji majstori za poliranje se tretiraju kao nacionalno blago.
8. Sečivo čini samo deo vrednosti mača
Čak o oštećeno sečivo poznatog majstora može da vredi više nego novo prosečnog majstora. Sečiva najboljih majstora tretiraju se kao nacionalno blago i smatraju se neprocenjivim. Ali pored sečiva i drugi delovi mača čine njegovu vrednost. 
Za kolekcionare je najvažnija tsuba ili ukrašena drška mača, koja je ponekad važnija i od sečiva. Sama drška može da vredi vrediti nekoliko desetina hiljada dolara, čak i futrola za mač može da ima svoju vrednost u nju radi poseban majstor. Manjak rukohvata može da smanji vrednost mača za 10 odsto. Bez korica mača on može da gubi na vrednosti i do 30 odsto.
Gunto mačevi koji su pravljeni mašinski tokom Drugog svetkog rata se mogu kupiti za par stotina dolara. Ipak, ručno rađeni mačevi retko vrede manje od 2.000 dolara.
9. Pravljenje mača je bilo religijska ceremonija
U stara vremena, kovači su imali najviši status među umetnicima i zanatlijama. Postoje primeri da su i carevi nekada kovali svoje mačeve. Po starim izvorima, kovanje mača je bili unekoliko religijska ceremonija. Pre početka kovanja, majstori bi se očistio u Šinto ritualu, koji uključuje post I izostanak seksualnih aktivnosti. Nekad bi išao i na hodočačće. Tokom rada svoj prostor bi okružio kanapom, stavljajući do znanja da je posvećen.
Tokom kovanja nosio je odoru šinto sveštenika. Svakog dana je stajao ispod vodopada i govorio molitve, a ako nije bilo vodopada polivao se određenim brojem kanti hladne vode. Iako je dugo trebalo da se mač iskuje, on je ovo ponavljao svakodnevno. Nije bio dozvoljen nikakav kontakt sa ženama, koje su zbog menstruacije smatrane nečistim.
10. Mač samuraja
Katana je mač samuraja, ali reći da je svaka katana ista je isto kao reći da su svaka kola Tojota ili Korola. Prvi mačevi u Japanu su bili Čukoto mačevi pravih linija koji su napravljeni po uzoru na kineska oružja.
Lako su se lomili, pa se od njih odustalo i prešlo na zakrivljena sečiva iz kojih je nastao i katana. Samuraji nisu imali unificirane mačeve već su pojedine koristili za određene okolnosti. Nodači je bio digačak jedan metar, a konjička verzija istog mača je bila nagaaki. Iako može da lice neki mačevi nisu katana poput pretka ovog mača – tačija. Kraća verzija katane se zvala vazikaši, i kasnije se nosila unutar kuće, jer je katana ostavljana na ulazu iz poštovanja prema domaćinu.
(newsweek.rs)
