Istraživanje koje je sprovedeno na ljudima koji su imali iskustvo blisko smrti sugeriše da ovaj fenomen retko uključuje sećanja po hronološkom redu, kao što se to prikazuje u holivudskim filmovima. Naprotiv, oni su kazali da su se sećanja retko nizala nekim redom i da su dolazila nasumice, ili čak istovremeno.
Često se mozak i igra, tvrde oni. Naime, vlastita iskustva neki su gledali sa strane drugih koji su bili uključeni u određeni događaj. Studija koju su uradili naučnici sa univerziteta Hadasa u Jerusalimu otkrila je da su takozvani flešbekovi većinom uključivali ranije proživljene intenzivne emocionalne trenutke.
Oni su pri istraživanju analizirali iskustva sedmoro ljudi koji su imali bliski susret sa smrću, u temeljnim intervjuima. Uz njihovu pomoć osmislili su upitnik koji su poslali na adrese 264 drugih ljudi, a koji su na pitanja o svojim iskustvima detaljno odgovorili.
Oni su u svojim odgovorima govorili o izgubljenom pojmu za vreme i sećanjima iz raznih perioda života koja im se vraćaju.
"Kao da sam bio tamo vekovima, vreme i prostor ne postoje. Jedan trenutak i hiljadu godina... oba i nijedno. Sve se događa istovremeno, kao da se iskustva koja sam doživio nedugo pre smrti događaju istovremeno sa onim davnim, iako ih moj um razdvaja na različite događaje", napisao je jedan ispitanik.
Još jedna stvar je zajednička mnogima koji su bili blizu smrti, a to su vrlo jake emocije i to često iz "tuđih očiju".
"Mogao sam ulaziti u svaku osobu pojedinačno i osećati bol koju su proživljavali tokom svog života... Mogao sam da vidim taj deo njih i da osećam ono što su oni osećali", kazao je jedan, a drugi je ispričao da je osećao ono što je proživljavao njegov otac.
"Podelio je sa mnom iskustvo svog ranog djetinjstva i koliko mu je bilo teško", objasnio je.
Svaka osoba koja je sudelovala u istraživanju kazala je da su nakon tog iskustva dobili novi pogled na život, na prošle događaje kao i na bitne ljude u svojim životima. Istraživači tvrde da ovaj fenomen može biti uzrokovan delovima mozga koji čuvaju autobiografske uspomene kao što su prefrontalni, medijalni temporalni i parijetalni korteks. Ti delovi mozga, tvrde, nisu osetljivi na gubitak kiseonika i krvi tokom ozbiljnih povreda, što znači da su ti delovi poslednji koji nastradaju u slučaju definitivne smrti.
Studija je objavljena u časopisu "Consciousness and Cognition" ("Svest i spoznaja") gde se zaključuje kako neki životni događaji sve vreme ostaju u našem kognitivnom sistemu i da mogu biti dodatno izraženi u ekstremnim uslovima psihološkog i fiziološkog stresa. Prethodne studije pokazale su da je ovaj fenomen češći među onima sa visokom koncentracijom ugljen-dioksida u plućima i arterijama nakon srčanog udara.
(jutarnji.hr)
