Prošlo je više od 12 hiljada godina otkad su ljudi otkrili so. Od toga trenutka so se duboko ukorenila u našu kulturu i ekonomiju, a kroz istoriju je imala veliki uticaj na društvene odnose i politički razvoj mnogih država. Kinezi su na nju uveli porez, rimskim vojnicima služila je kao plata, a dugi niz godina je služila kao sredstvo plaćanja.
Ostrvo Pag je oduvek imalo dobre uslove za proizvodnju soli, a južno od istoimenog grada je nastala naša najveća solana. Prostrana plitka laguna omeđena je brdima s istočne i zapadne strane, a nepropusno tlo od ilovače i gline, u kombinaciji sa specifičnim klimatskim uslovima, odlična su podloga za dobijanje kvalitetne soli. Sama proizvodnja soli na ostrvu Pagu prvi put se spominje 999. godine, u poruci u kojoj ćerka zadarskog tribuna ostavlja delove solane samostanu sv. Krševana. Iako ne postoje tačni podaci kada je počela da se bere so na Pagu, veruje se da se to dogodilo mnogo pre 999. godine.
Kada je so u ono doba bila izuzetno cenjena te je vredela isto, ako ne i više od zlata, tako su solane duž hrvatske obale stalno bile na meti osvajača. Međutim, solane na Pagu uvek su bile u vlasništvu ostrvljana. Paška solana svoj najveći napredak beleži tokom 14. veka, kada na vlast dolazi ugarsko-hrvatski kralj Ludovik I Anžuvinac. On ulaže znatna sredstva u unapređenje proizvodnje soli, čime se postiže veliki kapacitet proizvodnje i samim tim izazov postaje sve veći.
Dolaskom Mlečana u posedu celokupne Dalmacije, menja se i važnost Paške solane. So je Mlečanima predstavljala veoma važan i skup proizvod te su je proizvodili gde god su stigli. Oni se nisu uplitali u samu proizvodnju, ali su uprkos tome zadržavali tri četvrtine za sebe, dok je četvrtina ostajala ostrvljanima. Tako je bilo sve do 18. veka kada se zabranjuje proizvodnja soli u većini dalmatinskih solana. Pag je zadržao svoju proizvodnju, a zanimljiv je podatak da su se za plaćanje, umesto soli, počele koristiti prznanice u njenoj protivvrednosti. Tako je Pag, odnosno Hrvatska, u ono vreme bila jedna od retkih zemalja koje su uvele sopstveni novac, kao sredstvo plaćanja.
S padom Venecije ovo područje spada pod austrijsku vlast i tu počinje novi razvoj solane. Početkom 20. veka austrijska vlast otkupljuje solane od privatnih vlasnika kako bi mogla da sagradi nove, savremene, s kapacitetom od 6 hiljada tona godišnje. Danas se solana prostire na ukupno 258 hektara površine, a godišnje se ovde ubere oko 20 hiljada tona soli. So se uvek brala ručno, bio je to težan i mukotrpan posao, ali ostrvljani su ga gradili s velikim ponosom.
Zbog soli su Pažani često ratovali, ali su zbog nje i dobro živeli. Belo zlato i danas je jedan od važnijih proizvoda s ostrva, ali i turistički potencijal koji svake godine privlači sve više posetioca. U samom gradu Pagu smešten je Muzej soli, koji se zapravo nalazi u bivšim skladištima u kojima se ona čuvala. Ovde možete da vidite alate i oruđa kojima se u prošlosti vadila so i transportovala do skladišta te se upoznati s nosačkim načinom života ljudi koji su od nje živeli.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Pogledajte 10 NAJEGZOTIČNIJIH destinacija
(EPK/Telegraf)
