Informacija da bi Srbija mogla da usvoji zakon koji će u sebi sadržati član kojim se predviđa mogućnost eutanazije za osobe koje boluju od najtežnih bolesti polarizovala je srpsku javnost, te neki tvrde da ovo nije ni malo dobra odredba zakona, dok drugi ističu kako bi ovakav član zakona dao pravo ljudima na "dostojanstvenu smrt".
Dok posvađane strane iznose svoje argumente za i protiv eutanazije, pokušali smo da zavirimo u ljudsku stranu ove kompleksne priče, život teško bolesnih ljudi koji zajedno sa svojim porodicama vode bitku sa velikim bolom, onim fizičkim, ali i emotivnim, nadajući se samo jednom - što bezbolnijem i normalnijem vremenu koje ostalo pred njima.
Želja bolesnika - što normalniji život
Većina osoba koje su teško bolesne nastoji da pokuša da živi što normalnije kako ne bi sebi i porodici dodatno otežavala predstojeći period.
- Čini mi se da sam u svojoj dugogodišnjoj praksi u većini slučajeva sretao pacijente koji su se trudili da žive normalno, pokušavali su da ohrabre i sebe i porodicu, naravno, postoje trenuci koji su jako teški kada pacijenti trpe veliku fizičku bol kada je stanje toliko teško da se preko usana prelomi to "bolje da me nema", ali većina pacijenata ne pokazuje sklonost ka suicidu i okončavanju života - kaže Mijodrag Bogićević.
Podrška pacijentima i porodici je ključna
Jaki bolovi, otvorene rane, mučnine, povraćanje i gušenja su neki od simptoma sa kojima se susreću najteži pacijenti u najtežim stadijuma karcionama.
- Trudimo se da lekovima, kao i svim ostalim dostupnim sredstvima učinimo da pacijenti mogu normalno da provode dane, da skrenu pažnju sa boli i muke koja ih prati, ali to je prilično teško jer određeni broj pacijenata oseća dodatni pritisak zbog brige o svojim bližnjima i o tome što su oni izloženi stresu zbog briga o njima - objašnjava Bogićević.
Poslednji trenuci borbe sa opakim bolestima preteški su za same pacijente, ali i njihovu porodicu, prijatelje i ostale bliske ljude te se zbog toga u poslednjim fazama teške bolesti preporučuje savetovanje sa socijalnim radnicima i pomaganje u fazi anticipatorno tugovanja.
- Jako je bitno da oni koji podržavaju bolesnika nauče kako da kanališu svoju tugu i energiju, kako ne bi sebi otežavali i uvodili sebe u bolesno stanje, ali i kako ne bi dodatno otežavali stanje bolesniku. Jako su komplikovane situacije u kojima je bolesna mlada osoba, naročito kada za njom ostaju roditelji, porodica i deca. Tada je neophodno naći način za podršku celoj porodici - ističe Bogićević.
Prema rečima stručnjaka teško obolelim osobama je pored emotivne i psihičke pomoći jako bitna iskrenost, odnosno, otvoren razgovor o stepenu bolesti i svim nedaćama koje dato stanje nosi.
Članovima porodica teže nego obolelim osobama
Pojedina istraživanja kažu da je u poslednjim trenucima borbe sa neizlečivim bolestima češće teže porodici, nego pacijentima.
Kada porodica svoje najmilije gleda u jako teškim stanjima, sa otvorenim ranama, u prilično jakim bolovima dešava se da i se i podrška istroši i da jednostavno više ne može da pomogne svojim najmilijima, te tada posežu za privatnom negom ili smeštajem u bolnice, ali ipak i ovakav razvoj događaja vodi do novih problema.
- Neretko se dešava da ukoliko dođe do smrti u bolnici u kojoj je pacijent smešten nakon višemesečne borbe sa bolešću u kućnim uslovima članovi porodice osećaju veliku grižu savesti i dodatnu tugu. Tada je bitno naučiti ih kako da prevaziđu ovaj period - navodi Bogićević.
Olakšanje i griža savesti
- Iako sam se na terenu u radu sa teško obolelim osobama susretao sa jako teškim situacijama u sećanju mi je ostala jedna posebna priča. Radilo se o ženi staroj oko šesdesetak godina kojoj je na mozgu metastazirao karcinom.
Ležala je oko 1,5 godinu u krevetu nepomična, nije mogla da guta, govori...
Njena ćerka koja je inače medicinska sestra trudila se sve vreme da joj pomogne, ali je u jednom trenutku bila jako istošena, kada je suprug obolele žene potpuno preuzeo brigu. Brinuo se o njoj sa toliko ljubavi. Trudio se da joj pomogne na svaki mogći način, učinio je sve što je mogao. Kada je preminula, osetio je olakšanje što se ona više ne muči, ali ga je to jako povređivalo, osećao je grižu savesti zbog osećanja olakšanja, što nikako ne bi trebao da bude slučaj. Najbitnije je učiniti sve da se obolelim osobama pomogne, da im se život učini što bezbolnijim i da se bude tu za njih emotivno, ostalo sve ide svojim tokom - zaključuje Bogićević.
Kurir.rs/Blic/Foto Profimedia
