"Kovid sam preležao bez problema. Doduše, dosta sam kašljao, temperatura je trajala dva do tri dana, ali drugih simptoma nije bilo. Već posle prve nedelje, svi simptomi su nestali. Posmislio sam ’ova korona je mačji kašalj’... A onda je usledila agonija... Nedelje i nedelje agonije..."
Ovako svoju priču o borbi sa „dugim kovidom“ počinje Ivan M, jedan od desetine hiljada onih koji ma je oporavak od posledica korone bio gori od same bolesti. Ipak, kako kaže, uspeo je da pobedi, sam, bez ikakvog „dopinga“ u vidu lekova ili terapija, isključivo svojom voljom. I dodaje – sve je u glavi!
NE PROPUSTITE
"Da imam problem sa nečim što su već u to vreme nazivali „dugi kovid“ shvatio sam kada sam se posle preležanog virusa vratio normalnom životu i svojim obavezama na poslu. Bukvalno, desetak minuta bilo kakvog fizičkog i mentalnog napora za mene je predstavljalo pravu golgotu. Umor, malaksalost, dekoncentracija, slabost, pospanost, pa osam sati lošeg sna i tako ukrug... Kući sam se sa posla vraćao potpuno iscrpljen, malaksao, sa bolovima u celom telu, posebno u zglobovima, ceo moj život pretvorio se u stanje slično onome kada vas hvata grip i samo što vas nije oborio ponovo u krevet", priča sagovornik.
Da nešto definitivno nije u redu, shvatio je posle prve iole veće fizičke aktivnosti.
"Koronu sam preležao sredinom decembra, a nešto posle nove godine, kada je pao prvi veliki sneg, sin me je pozvao na tradicionalnu partiju "snežnog fudbala“, u obližnjem školskom dvorištu. Prihvatio sam, ne razmišljajući o posledicama. A, onda je usledio kolaps - već posle prvog jačeg trka ostao sam potpuno bez daha, doslovce sam se borio za vazduh. Bili su mi potrebni minuti da počnem normalno da dišem, a kada sam se smirio, osetio sam jake bolove u plućima koji su trajali i sutradan. Shvatio sam da nešto nije u redu..."
Od tog momenta, kako kaže, počeo je da se plaši da se više nikada neće vratiti u normalno stanje:
"Malaksalost i umor su bili svakodnevni, popodnevni san nakon povratka sa posla bio je obavezan ako želim da preguram dan u iole pristojnom stanju. Najgore od svega je što se u mene uvukla hipohondrija, strah da je možda u pitanju nešto drugo, gore od „dugog kovida“. Pretraživao sam po internetu čega sve može da bude znak malaksalost i hroničan umor i bolje je da nisam... U međuvremenu zapao sam u začarani krug neaktivnosti, pa sam slobodno vreme provodio gotovo isključivo u ležanju i odmaranju. Sa druge strane, i puškom me je teško naterati kod lekara, a druge lekove, osim brufena, ne pijem ni po koju cenu, tako da sam se danima i nedeljama mučio u tom statusu kvo.."
Upravo ta činjenica da je potpuno neaktivan, shvatio je kasnije, bila je ključ njegovog problema.
"Dosta se krećem i šetam, a neposredno pre početka pandemije i potom karantina, trčao sam skoro svakog dana svoju uobičajeno rutu od šest kilometara. Ako je ne pretrčim, onda je obavezno barem prošetam sa suprugom. Međutim, posle preležane bolesti, umarao sam se nakon šest koraka. A šest kilometara su za mene bili misaona imenica. Supruga, inače lekar, ubeđivala me je da se „klin klinom izbija“ i da moram da se aktiviram i pomeram svoje limite izdržljivosti, ako hoću da mi bude bolje. Posle dva meseca agonije, krenuo sam konačno u prvu dužu šetnju... i ostao bez daha već posle sto metara. Izdržao sam kilometar i prečicom se vratio kući. Potpuno iscrpljen. Imao sam utisak da sam trčao maraton".
Međutim, već sledećeg dana počelo je da se dešava malo čudo.
"Sutradan sam već bio u primetno boljem stanju. Odmorniji, orniji, dah mi je bio dublji i i jači. Povećao sam i aktivnosti na poslu i primetio da se više ne vraćam kući tako umoran i malaksao. Popodnevna dremka je vrlo brzo izbačena iz dnevnog rasporeda. Na njeno mesto je došla obavezna šetnja. Kilometar, dva , pa tri... U početku laganim, pa onda sve bržim hodom. Posle nekoliko dana, prošetao sam svoju staru rutu od šest kilometara. Prvi put posle korone. Shvatio sam da je to samo posledica odluke da se pokrenem, da više ne ležim bespomoćno u krevetu. I da je u tome cela stvar."
Ivan kaže da je već tada počeo da shvata da je sve u glavi.
"Kada smo prošetali našu uobičajenu šestokilometarsku rutu, supruga me je pitala: "Što ne probaš da je pretrčiš?“. Rekao sam joj: „Gde, bre, da je pretrčim, daleko sam ja od toga“. Međutim, kopkalo me je da probam. Koliko zaista, posle svega, mogu da trčim. Zvučalo je kao naučna fantastika. Kada sam se dovoljno ohrabrio i naoštrio, izašao sam na svoju stazu i počeo da trčim. Stao sam posle 200 metara, pa malo hodao, još malo trčao i prešao šest kilometara za pedesetak minuta. Slabašan rezultat... Sledećeg dana sam krenuo ponovo i popravio vreme na 47 minuta. Već tada sam delovao kao čovek koji nikad nije imao problem sa kondicijom. A, već posle desetak dana, pretrčao sam u cugu svih šest kilometara za manje od 40 minuta. Tačno šest meseci pošto sam mislio da ću zbog korone ostati poluinvalid!"
Kaže da je uveren da se mnogi zdravstveni problemi vezani za koronu rešavaju samo sopstvenom voljom.
"Vakcinisao sam se i svestan sam rizika koju bolest nosi, naročito za hronične bolesnike. Znam i koliko je ljudi umrlo, koliko ih se jedva izvuklo posle nedelja provedenih na resporatoru. Lično poznajem neke od njih. Međutim, uveren sam da, kada je u pitanju oporavak od bolesti, mnogo toga, da ne kažem sve, zavisi od nas i od naše volje i sposobnosti da polako pomeramo granice izdržljivosti. I svestan sam da je sve u našoj glavi", završava svoju ispovest Ivan.
kurir.rs/blic žena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
