Ima mnogo načina da pomognemo najteže obolelima. Poštedimo ih fizičkih napora. Obolelom od karcinoma sitnice su velike kao kuća. Ovakvim bolesnicima ne treba sažaljenje već - ohrabrenje.
Svako od nas u svojoj okolini ima nekoga ko je oboleo od onkološke bolesti. Nažalost, to je surova realnost. Kada je u pitanju neko najbliži, čitava porodica se mobiliše i traži pomoć u lečenju.
Ali razboljevaju se i naše kolege, poznanici, komšije, mnogi prema kojima nismo obavezni da delimo zlo koje ih je snašlo. Istina, nismo u obavezi, ali smo kao ljudi dužni da ponudimo sve što možemo: da ih pozovemo, odvezemo, kupimo, nabavimo, skuvamo, porazgovaramo s njima... To je čitav spektar ljudskosti koja bolesnom mnogo znači. I tu se vidi ko je prijatelj.
Lekari su odradili svoje, prepisali i odabrali terapiju. Tu se njihova uloga završava. A kako se loše vesti brzo šire, uvek saznamo kako bolesnik živi, ima li nekoga pored sebe da brine o njemu ili postoje praznine u kojima je ruka pomoći dobrodošla. Bolesnom čoveku sve treba. On nije u stanju da pravi listu želja šta ko za njega može da učini. Svaka situacija je različita - od nabavke hrane i lekova do poseta i razgovora. Ono što uvek, ali uvek, treba da predložimo jeste da s bolesnima odemo kod lekara, na terapije, ukoliko nemaju s kim, ili im naše prisustvo znači.
Obolelom od karcinoma sitnice su velike kao kuća. Nije bez razloga strahovanje nema ko čašu vode da mi da. Ako nema ko drugi, budimo mi oni koji će mu dati tu čašu. Bez obzira na to o kakvom obliku bolesti se radi, imunitet im je bitan, zato pokupujmo sveže povrće i voće, vodu, hranu koja im je potrebna i sve im odnesimo kući, na noge. Neko je tek operisan, neko je na hemioterapiji ili zračenju, neko se teško kreće... Tada treba uskočiti. Ukoliko ste bliski, pomozite mu da se presvuče, okupa, promenite mu posteljinu, stavite veš u mašinu da se pere, pobrinite se da mu pored kreveta, nadohvat ruke, bude sve što mu treba. Dokupite mu veš, pidžamu, čarape. Nekada je iznenada potrebno da se kupi lek - ponudite se da odete u apoteku. Šolja supe ili oprana jabuka znače kao najbogatija večera. Poštedimo takve ljude fizičkih napora da bi se što brže oporavili.
Onkološkim bolesnicima ne treba sažaljenje već - ohrabrenje. Ne ulazite kod njih kao da su sve lađe potonule, ali ne budite ni lažno veseli. Hladnokrvnost, razum i sagledavanje realne situacije su način ophođenja. Ne zagledajte ih krišom. Pitajte šta predlažu lekari, kakav je plan lečenja, sve ono što i bolesnog zanima. Prosto, moramo da budemo vedri, optimistični i apsolutno spremni da svaku promenu gledamo s njene svetlije strane. Ne pitajte ih o detaljima bolesti, niti o prognozama. Neka oni sami ispričaju šta žele.
Nikuda se ne dolazi nenajavljeno, a kod bolesnog od raka posebno. Danas možemo da pošaljemo i poruku telefonom, upitamo kako se oseća i da li je raspoložen da nas vidi. Mnogi u bolesti ne žele da vide nikoga, drugi, opet, vole društvo. Ne navaljujmo, ne budimo dosadni, budimo korisni.
To što razgovaramo sa bolesnikom od raka ne znači da treba da pričamo samo o raku. Naprotiv. Ono što uvek možemo reći jeste da je medicina napredovala - što je apsolutno tačno. Govorimo o svakodnevici, nečemu lepom. Opustimo ga malo, dignimo mu moral i želju za borbom. Ne znači da treba da pričamo kao navijeni, da gušimo. Pažljivo pratimo koliko im držimo pažnju i zaustavimo se kad vidimo da nerado ili teško reaguju. Rak nije ni zarazan ni prelazan. Prema tome, zagrlimo obolele, jer se oni u teškim trenucima osećaju odbačeno i ostavljeno. Budimo prirodni, učinimo to iz milošte i ljubavi. Zagrljaji su lekoviti, pogladimo im leđa, prislonimo svoj obraz uz njihov. Dodir bolje od reči pokazuje osećanja.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
