Psiholozi otkrili jednostavan način da odmah otkrijete da li vas neko laže, i ne, nije u pitanju govor tela

Najbolji lažovi drže se jednostavnosti. Kada počnete da se bavite veštinom obmanjivanja, lako možete završiti u zapletenoj mreži i izgubiti se u sopstvenim lažima. Međutim, pojednostavljivanje laži lakše je reći nego učiniti. Jedna laž rađa drugu. Potrebno je pripremiti i zapamtiti čitave pozadinske priče, dok nepredviđena pitanja mogu u momentu zahtevati potpuno nove izmišljotine.

"Pratite sopstveno ponašanje i trudite se da ne izgledate nervozno, pokušavajući da sagovornika gledate pravo u oči. Istovremeno posmatrate osobu koju lažete kako biste uočili znakove da li vam veruje ili ne. Iz snimaka magnetne rezonance znamo da se istina prva pojavljuje u mozgu i da mora biti potisnuta, pa sve to dodatno povećava kognitivno opterećenje."

Moglo bi se očekivati da se ovaj mentalni pritisak otkriva kroz niz fizičkih signala, ali to je zabluda. Vreme je da se razbiju te zablude, ističe Lil, stručnjak za znakove laganja.

"Sada znamo da je verbalno otkrivanje laži daleko pouzdanije od neverbalnog, iako se o neverbalnim znacima mnogo govori. Nema naučnih dokaza koji pokazuju da traženje neverbalnih signala zapravo funkcioniše. Zaboravite na sve te sporedne pokrete, vrpoljenje, treptanje ili izbegavanje pogleda - to ne postoji. Ako išta, situacija je suprotna: lažovi imaju tendenciju da budu mirniji."

Umesto toga, psiholozi su utvrdili efikasne načine za otkrivanje laži na osnovu onoga što osumnjičeni zapravo govore. Sve je u rečima - šta osumnjičeni kaže i na koji način to izgovara.

Reči otkrivaju istinu

Ispitivač može izazvati indikativne izjave i uočiti znake neiskrenosti veštim korišćenjem dokaza kojima raspolaže. Pristup strateške upotrebe dokaza (SUE) oslanja se na to da ispitivač postavlja pitanja o nekom događaju bez otkrivanja informacija koje već poseduje. Osobe koje govore istinu i nemaju šta da sakriju sklone su da govore slobodno i pružaju detalje, dok će lažovi poricati prisustvo ili izbegavati pojedinosti, pokušavajući da skrenu temu.

Ukoliko ispitivači nemaju potrebne dokaze, mogu zatražiti od osumnjičenog da ih pruži. I ovaj pristup može biti veoma otkrivajući. Istaživanja pristupa proverljivosti (VA) pokazala su da će osobe koje govore istinu češće same ponuditi takve dokaze (na primer, pominjanjem drugih ljudi koji su bili prisutni) nego oni koji lažu.

Još jedna metoda ispitivanja jeste intervju zasnovan na proceni kognitivne verodostojnosti (CCA), u kom se od ispitanika traži da svoju priču ponove više puta. CCA istraživanja pokazala su da osobe koje govore istinu tokom ovih ponovljenih prisećanja dobrovoljno iznose više dodatnih informacija od lažova, koji se drže jednostavne verzije.

Pojedini dokazi ukazuju na to da zahtev da osumnjičeni ispričaju hronologiju unazad može dovesti do kompromitujućih grešaka. Ljudi koji govore istinu mogu se osloniti na pamćenje i lako se nositi sa ovim zadatkom, dok se lažovi muče sa dodatnim opterećenjem i prave greške. Na isti način, postavljanje neočekivanih pitanja u vezi sa ključnim događajima - poput zahteva za specifičnim detaljima o rasporedu prostorije ili prisustvu nevažne, ali proverljive osobe - može izazvati reakcije koje otkrivaju laž ili oklevanje.

Metoda đavoljeg advokata

Postoje i suptilniji znaci na koje treba obratiti pažnju. Nedavna studija međunarodnog tima, koji su predvodili Lil i profesor Aldert Vrij, testirala je protokol nazvan "intervju đavoljeg advokata". Od ispitanika je zatraženo da navedu razloge koji podržavaju njihovo mišljenje (zahtev za iznošenje stava), a potom i razloge koji su suprotni njihovom mišljenju (zahtev đavoljeg advokata).

Analize su pokazale da su osobe koje govore istinu bile rečitije i strastvenije kada su odgovarale na zahtev za iznošenje sopstvenog stava nego na zahtev đavoljeg advokata. Sa druge strane, lažovi su pokazali sličan nivo rečitosti i strasti pri odgovaranju na oba zahteva, pokazujući veću doslednost u poređenju sa osobama koje govore istinu. Ovo je u skladu sa ranijim saznanjima da lažovi veruju kako nedoslednost budi sumnju.

Nedavno je tim iz Portsmuta proučavao i praksu takozvanog "laganja prećutkivanjem" - namernog izostavljanja ključnih informacija radi obmane. Na primer, osumnjičeni koga pitaju gde je bio određene večeri može istinito reći da je bio "kod prijatelja", izostavljajući činjenicu da je na 20 minuta skoknuo do mesta zločina i potom se vratio.

Dosadašnji podaci ukazuju na to da su isti verbalni znaci koji se koriste za otkrivanje drugih laži - neodređeni ili izbegavajući odgovori, nespremnost da se pruže detalji i nedoslednosti pri dodatnom ispitivanju - podjednako efikasni i u razotkrivanju ove vrste obmane.

"Mnogi ljudi misle da laganje prećutkivanjem nije prava laž, ali to ipak jeste laž, a verbalni znaci su i dalje prisutni", objašnjava Lil.

Zašto opstaje mit o govoru tela

Uprkos svim dokazima da verbalni, a ne fizički znaci pružaju najbolji način za razotkrivanje lažova, Lil smatra da se stare navike teško menjaju i da mitovi o neobičnom treptanju, pokretima ruku i drugim fizičkim manifestacijama i dalje preovlađuju.

"Zamislite da imate carinika koji proverava torbe svima koji se dodirnu za uvo ili zijevnu dok prolaze pored njega, i drugog koji proverava samo torbe ljudi koji ga gledaju pravo u oči", kaže ona.

"Svaki od njih će, kada otvori torbe tih pojedinaca, imati neke pogotke, i to će shvatiti kao potvrdu svog metoda rada. Tako obojica mogu raditi potpuno različite stvari i imati rezultate. Ali tek ako bi otvorili i torbe ljudi koji to nisu uradili, mogli bi stvarno da razumeju pravu vrednost svoje metode. Mislim da je sličan problem prisutan i drugde."

Ipak, savremeni i vešti istražitelji danas ne obraćaju pažnju na ono što vide, već na ono što osumnjičeni govore.

(Kurir.rs/Sciencefocus)

Pogledajte video: Mladi ljubavne probleme rešavaju preko ChatGPT