Cela država joj se klanjala, a posle smrti njeno telo postalo je trofej političkih neprijatelja: Padale su glave, a onda je usledio jeziv obrt

Eva Peron, legendarna prva dama Argentine, umrla je 26. jula 1952. godine, sa samo 33 godine, nakon teške borbe sa rakom grlića materice. Njena smrt zavila je zemlju u crno, a milioni građana oprostili su se od žene koju su smatrali zaštitnicom siromašnih i simbolom nade. Ipak, ono što se dogodilo nakon njenog odlaska prevazišlo je granice političkih obračuna i pretvorilo se u jednu od najmračnijih epizoda argentinske istorije. Njeno balzamovano telo oteli su vojni oficiri, godinama ga skrivali i premeštali, a opsesija jednog od njih dovela je do događaja u kojima je izgubljen i jedan nedužan život.

Za pristalice je bila gotovo svetica, dok su je protivnici smatrali opasnom i izuzetno uticajnom ženom koja je imala ogromnu moć nad argentinskim narodom. Ni smrt nije uspela da umanji njen politički značaj. Naprotiv, telo Eve Peron postalo je predmet borbe između onih koji su želeli da sačuvaju uspomenu na nju i vojnih vlasti koje su nastojale da izbrišu svaki trag njenog uticaja.

U narednim decenijama njeni posmrtni ostaci prelazili su državne granice, bili sahranjivani pod lažnim imenom i korišćeni kao sredstvo političkog pritiska. Tek 1976. godine, pune 24 godine nakon smrti, Evita je pronašla konačni mir u porodičnoj grobnici u Buenos Ajresu.

Od siromašne devojčice do najuticajnije žene Argentine

Eva Marija Duarte rođena je 7. maja 1919. godine u mestu Los Toldos, u argentinskoj provinciji Buenos Ajres. Odrastala je u skromnim okolnostima, kao jedno od petoro dece Huane Ibarguren i Huana Duartea, koji je imao drugu, zakonitu porodicu. Njeno detinjstvo obeležili su siromaštvo, društvene predrasude i osećaj odbačenosti, što je kasnije ostavilo dubok trag na njen odnos prema ljudima sa margine društva.

Još kao devojčica maštala je o drugačijem životu. Sa svega 15 godina otišla je u Buenos Ajres, odlučna da postane glumica i izgradi karijeru daleko od sredine u kojoj je odrasla. Počeci nisu bili laki, ali je zahvaljujući upornosti uspela da dobije angažmane u pozorištu, na radiju i filmu. Posebno je bila uspešna u radio-dramama, koje su joj donele popularnost i finansijsku sigurnost.

Sudbonosni preokret dogodio se 1944. godine, kada je upoznala Huana Dominga Perona, tada jednog od najuticajnijih ljudi argentinske politike. Njihova veza ubrzo je prerasla u brak, sklopljen u oktobru 1945. godine, a već naredne godine Peron je izabran za predsednika Argentine.

Eva je tada postala prva dama, ali se nije zadovoljila isključivo protokolarnom ulogom. Aktivno se uključila u politički i društveni život, obilazila fabrike, razgovarala sa radnicima, pomagala siromašnima i zalagala se za veća prava žena. Kroz Fondaciju Eva Peron organizovala je humanitarnu pomoć, izgradnju bolnica, škola i domova, dok je njen politički uticaj rastao iz godine u godinu.

Za radničku klasu postala je Evita, bliska i dostupna žena koja razume njihove probleme. Među bogatijim slojevima i političkim protivnicima, međutim, izazivala je snažan otpor. Kritičari su joj zamerali autoritaran nastup, političku propagandu i način na koji je koristila svoj uticaj, dok su je pristalice doživljavale kao osobu koja je prvi put dala glas onima koje je društvo decenijama zanemarivalo.

Teška bolest uništila je njeno zdravlje: Pred smrt imala je manje od 40 kilograma

Na vrhuncu političke popularnosti Eva Peron suočila se sa bolešću koja će joj prerano okončati život. Krajem četrdesetih godina počela je da oseća ozbiljne zdravstvene tegobe. Često je bila iscrpljena, gubila je svest i naglo mršavila, a njeno fizičko stanje postajalo je sve lošije.

U novembru 1951. godine podvrgnuta je operaciji zbog raka grlića materice. Bolest je već bila uznapredovala, a uprkos medicinskoj nezi, njeno zdravstveno stanje nastavilo je da se pogoršava.

Upravo u tom periodu njene pristalice želele su da se kandiduje za potpredsednicu Argentine na izborima 1951. godine. Hiljade ljudi podržavale su tu ideju, ali su ozbiljna bolest i protivljenje uticajnih vojnih i političkih krugova doprineli njenom odustajanju od kandidature.

Iako izuzetno slaba, Eva nije želela da se potpuno povuče iz javnog života. Jedan od najvažnijih trenutaka za nju dogodio se u novembru 1951. godine, kada je iz bolničkog kreveta prvi put glasala na izborima. Pravo glasa ženama u Argentini priznato je 1947. godine, a Evita je bila jedna od najistaknutijih zagovornica tog istorijskog pomaka.

Tokom poslednjih meseci nastavila je da radi koliko joj je zdravlje dozvoljavalo. Diktirala je tekst svoje knjige „Moja poruka“, jer više nije imala dovoljno snage da samostalno piše.

Njeno poslednje veliko pojavljivanje u javnosti dogodilo se 4. juna 1952. godine, tokom ceremonije povodom početka drugog predsedničkog mandata njenog supruga. Već izuzetno iscrpljena, sa telesnom težinom koja je pala ispod 40 kilograma, pojavila se pored Perona u automobilu sa otvorenim krovom, pozdravljajući okupljene građane.

Prizor nekada energične i harizmatične žene, koja je sada jedva uspevala da izdrži napor javnog nastupa, duboko je potresao njene pristalice.

U julu je pala u komu, povremeno dolazeći svesti, a 26. jula 1952. godine, u 20.25 časova, Eva Peron je preminula. Imala je samo 33 godine.

Milioni ljudi oplakivali su je, a muž je doneo neobičnu odluku

Vest o smrti Eve Peron izazvala je ogromnu tugu širom Argentine. Vlada je proglasila žalost, a nepregledne kolone građana okupljale su se kako bi joj odale poslednju počast. Ljudi su satima čekali da prođu pored njenog kovčega, noseći cveće, fotografije i poruke zahvalnosti.

Prema istorijskim podacima, više od dva miliona ljudi došlo je da se oprosti od Evite tokom višednevnih pogrebnih svečanosti. Njena smrt dodatno je učvrstila kult ličnosti koji se oko nje stvarao još za života, a među pristalicama pojavili su se i zahtevi da bude proglašena sveticom.

Huan Peron odlučio je da telo svoje supruge sačuva od propadanja, kako bi buduće generacije mogle da joj odaju počast. Za taj izuzetno zahtevan posao angažovao je španskog lekara i stručnjaka za balzamovanje Pedra Aru.

Ara je započeo postupak svega nekoliko sati nakon njene smrti, koristeći složenu tehniku koja je trebalo da sačuva izgled tela. Proces je trajao približno godinu dana, a rezultat je bio toliko upečatljiv da su pojedini savremenici opisivali kako je Evita izgledala gotovo kao da spava.

Njeno balzamovano telo čuvano je u sedištu Generalne konfederacije rada u Buenos Ajresu, dok su vlasti planirale podizanje monumentalnog mauzoleja koji bi postao njeno trajno počivalište. Međutim, politička situacija u Argentini uskoro se dramatično promenila.

Vojni udar pretvorio je Evitino telo u politički problem

Tri godine nakon smrti Eve Peron, Argentina je ušla u period velikih političkih sukoba koji su kulminirali svrgavanjem njenog supruga. Dana 16. juna 1955. godine delovi argentinske vojske i mornarice bombardovali su centar Buenos Ajresa u pokušaju da uklone Huana Perona sa vlasti. U napadima je poginulo više od 300 civila, dok je najmanje 800 ljudi ranjeno.

Peron je u septembru iste godine konačno svrgnut vojnim udarom i primoran na odlazak u izgnanstvo. Novouspostavljena vojna vlast, koja je sebe predstavljala kao oslobodilačku, započela je obračun sa njegovim političkim nasleđem. Peronistička partija bila je zabranjena, njeni članovi izloženi progonu, a upotreba imena Peron i Evita ograničavana je represivnim merama.

Poseban problem za novu vlast predstavljalo je balzamovano telo Eve Peron. Vojni komandanti strahovali su da bi njeno počivalište moglo da postane mesto okupljanja pristalica svrgnutog predsednika i simbol otpora režimu.

Upravo zbog toga doneta je odluka koja će pokrenuti jednu od najneobičnijih i najmračnijih priča u istoriji Argentine. U noći između 22. i 23. novembra 1955. godine grupa vojnih oficira, predvođena pukovnikom Karlosom Murijem Kenigom, upala je u sedište Generalne konfederacije rada i odnela Evitino telo.

Prema svedočenju Pedra Are, telo je položeno u običan sanduk zajedno sa zastavama, trakama sa pogrebnih venaca i brojanicom koju joj je papa Pije XII poklonio 1947. godine. Od tog trenutka njegovo kretanje postalo je strogo čuvana vojna tajna.

Predstavnici režima razmatrali su različite načine da se oslobode tela, uključujući uništavanje i bacanje u reku. Međutim, verska uverenja dela vojnih rukovodilaca dovela su do odluke da ono ipak mora dobiti hrišćansku sahranu, daleko od očiju Evitinih pristalica.

Ono što je počelo kao pokušaj da se ukloni politički simbol ubrzo se pretvorilo u dugogodišnju tajnu operaciju.

Pukovnik postao opsednut njenim telom: Pokazivao ga ljudima kao trofej

Za čuvanje Evitinih posmrtnih ostataka bio je zadužen pukovnik Karlos Muri Kenig, istaknuti protivnik peronizma i jedan od ljudi kojima je vojni vrh poverio uklanjanje tela.

U strahu da će pristalice svrgnutog predsednika otkriti skrovište, pukovnik je neprestano menjao lokacije. Telo je premeštano između vojnih objekata i drugih tajnih mesta u Buenos Ajresu, dok su među stanovništvom kružile glasine da je Evita bačena u reku, spaljena ili odvedena iz zemlje.

Pojedina svedočenja govore da su se na mestima na kojima je telo bilo privremeno sakriveno pojavljivale sveće i cveće. Vojnicima je to ulivalo dodatni strah da neko prati njihovo kretanje.

Vremenom je ponašanje Murija Keniga postajalo sve neobičnije. Prema svedočenjima njegovih savremenika, telo je jedno vreme držao u svojoj kancelariji u vojnoj obaveštajnoj službi, gde ga je pokazivao pojedinim posetiocima poput ratnog trofeja.

Njegov odnos prema posmrtnim ostacima žene čiji je politički uticaj prezirao postao je predmet vojnih istraga, istorijskih istraživanja i brojnih književnih dela.

O pukovnikovom ponašanju govorio je i njegov kolega Ektor Kabaniljas u dokumentarnom filmu „Evita, grob bez mira“ iz 1997. godine. Opisao ga je kao čoveka koji je nakon preuzimanja tela počeo ozbiljno da se menja, postajao sve nepredvidljiviji i preterano konzumirao alkohol.

Priča o opsesiji oficira Evitinim telom kasnije je poslužila kao inspiracija argentinskom novinaru i piscu Rodolfu Volšu, koji je 1965. godine objavio čuvenu pripovetku „Ta žena“. U njoj neimenovani pukovnik razgovara sa novinarom o skrivenom telu žene čiji identitet ostaje neizgovoren, ali jasno upućuje na Evu Peron.

Na samom kraju priče pukovnik izgovara reči koje su postale simbol te uznemirujuće epizode: „Ta žena je moja.“

Iako je reč o književnom delu, pripovetka je ostala jedan od najpoznatijih umetničkih prikaza političke opsesije Evitinim posmrtnim ostacima.

Trudna žena ubijena zbog tajne koju je čuvao njen suprug

Jedan od najtragičnijih događaja povezanih sa skrivanjem Evitinog tela dogodio se u domu vojnog oficira koji je učestvovao u tajnoj operaciji.

Major Arandija, saradnik pukovnika Murija Keniga, živeo je u stalnom strahu od osvete peronističkog pokreta. Zbog svoje uloge u otmici tela verovao je da bi mogao da postane meta pristalica svrgnutog predsednika, pa je čak i tokom noći držao oružje nadohvat ruke.

Jedne noći začuo je zvukove u kući. Uveren da se radi o provalniku ili političkom protivniku koji je došao da ga napadne, posegnuo je za pištoljem i zapucao u mraku. Meci su pogodili njegovu trudnu suprugu, koja je od zadobijenih povreda preminula.

Njen slučaj postao je deo mnogo šire priče o nasilju koje je pratilo obračune između peronista i njihovih protivnika. Dok su jedni Evitino telo doživljavali kao gotovo svetinju, drugi su u njemu videli opasnost po sopstvenu vlast.

Tajno je prebačena u Italiju i sahranjena pod lažnim imenom

Nakon sve većih problema sa čuvanjem tela, vojni vrh odlučio je da odgovornost za njegovo skrivanje poveri pukovniku Ektoru Kabaniljasu. Njegov zadatak bio je da osmisli način na koji će Evitini posmrtni ostaci biti uklonjeni iz Argentine, a da njihove tragove ne mogu da pronađu ni porodica ni političke pristalice.

Tokom 1957. godine sprovedena je operacija prebacivanja tela u Evropu, uz pomoć pojedinih crkvenih predstavnika.

U aprilu iste godine u luku u Milanu stigli su posmrtni ostaci žene predstavljene kao Marija Mađi de Magistris, navodne Italijanke koja je godinama ranije preminula u Argentini.

Iza tog identiteta krila se Eva Peron.

Njeno telo sahranjeno je na milanskom groblju Muzoko, na parceli broj 41 u sektoru 86. Čitava operacija izvedena je u strogoj tajnosti, a čak ni ljudi koji su kasnije vodili računa o grobu nisu znali kome zapravo odaju počast.

Časna sestra Đuzepina Ajroldi, poznata kao sestra Pina, godinama je donosila cveće na grob žene za koju je verovala da se zove Marija Mađi de Magistris.

Tokom narednih 14 godina Evita je počivala u Italiji pod tuđim imenom, dok su njen suprug, porodica i pristalice u Argentini zahtevali da vlasti otkriju gde je sahranjena.

Otmica bivšeg predsednika i ubistvo koje je promenilo tok događaja

Sudbina Evitinih posmrtnih ostataka ponovo je dospela u središte argentinske političke scene 1970. godine, kada je gerilska organizacija Montoneros otela bivšeg predsednika Pedra Eugenija Aramburua.

Aramburu je bio jedan od najvažnijih vojnih lidera koji su učestvovali u svrgavanju Huana Perona, a za peronistički pokret predstavljao je simbol represije i progona.

Pripadnici Montonerosa optužili su ga, između ostalog, za odgovornost u vezi sa otmicom i nestankom tela Eve Peron. Među njihovim zahtevima bilo je i otkrivanje mesta na kojem se nalaze njeni posmrtni ostaci.

Nekoliko dana nakon otmice Aramburu je ubijen, a njegovo telo kasnije je pronađeno.

Ovaj događaj dodatno je produbio političku krizu u Argentini i pojačao pritisak na vlasti da konačno reše pitanje Evitinog tela.

Vojni režim započeo je pregovore sa Huanom Peronom, koji je tada živeo u izgnanstvu u Španiji. Posle godina neizvesnosti postignut je dogovor da mu posmrtni ostaci supruge budu vraćeni.

Posle 16 godina telo je vraćeno mužu: Prizor je bio potresan

Dana 3. septembra 1971. godine, gotovo 16 godina nakon otmice, telo Eve Peron predato je Huanu Peronu u njegovoj rezidenciji u Madridu.

Prethodnog dana pukovnik Kabaniljas pojavio se na groblju u Milanu pod lažnim identitetom Karlosa Mađija, navodnog brata žene sahranjene kao Marija Mađi de Magistris. Nakon ekshumacije telo je prevezeno u Španiju, gde je konačno otkrivena njegova prava sudbina.

Međutim, godine skrivanja i premeštanja ostavile su vidljive posledice.

Na balzamovanom telu uočene su povrede i oštećenja. Prema nalazima stručnjaka koji su ga pregledali, među njima su bile povrede lica i drugih delova tela, dok su kasniji pregledi ukazivali i na ozbiljnija oštećenja nastala tokom dugog perioda u kojem je bilo u rukama vojnih službi.

Španski stručnjak Pedro Ara, koji je telo prvobitno balzamovao, povezao je deo povreda sa nepažljivim transportom i čuvanjem. Restaurator Domingo Telečea, koji je radio na njegovom obnavljanju 1974. godine, evidentirao je dodatna oštećenja.

Povratak Evitinog tela njenom suprugu predstavljao je jedan od najupečatljivijih trenutaka u posleratnoj istoriji Argentine. Žena čije je ime godinama bilo zabranjivano ponovo je postala simbol političkog pokreta koji je vojna vlast pokušavala da potisne.

Konačno je sahranjena 24 godine nakon smrti

Huan Peron vratio se u Argentinu 1972. godine, a 1973. ponovo je izabran za predsednika države. Ipak, Evitini posmrtni ostaci još neko vreme ostali su u Španiji.

Peron je preminuo 1. jula 1974. godine, a predsedničku funkciju preuzela je njegova treća supruga Izabel Martinez de Peron.

U novembru iste godine doneta je odluka da se telo Eve Peron konačno vrati u Argentinu. Njeni posmrtni ostaci dopremljeni su u Buenos Ajres 17. novembra 1974. godine i položeni uz telo Huana Perona u predsedničkoj rezidenciji Olivos.

Ipak, političke promene ponovo su uticale na njeno poslednje počivalište. Nakon vojnog udara u martu 1976. godine, nova vlast odlučila je da razdvoji posmrtne ostatke nekadašnjeg predsedničkog para.

Telo Huana Perona premešteno je na groblje Čakarita, dok su Evitini ostaci predati njenoj porodici. U oktobru 1976. godine sahranjena je u porodičnoj grobnici Duarte na čuvenom groblju Rekoleta u Buenos Ajresu.

Zbog decenija otmica, skrivanja i političkih sukoba, njeno poslednje počivalište obezbeđeno je posebnim zaštitnim merama. Kovčeg je smešten duboko ispod zemlje, iza debelih čeličnih ploča, kako bi se sprečili novi pokušaji skrnavljenja ili krađe.

Tako je tek 24 godine nakon smrti završeno dugo i potresno putovanje žene čije telo nije prestajalo da bude predmet političkih sukoba.

 Video: Melanija priča na slovenačkom