Dakle, šoping s detetom - večna tema koja podseća na hiteriju, i priznajemo, malo nas je sramota kada dete krene da se vrišti a oko nas gomila ljudi kojima želimo da se izvinimo zbog buke koju stvara naše dete.
Međutim, kada njihovu histeriju gledali malo drugačije, onako kako je to predstavila Katie of Mommy with selective memory, a koja tvrdi da su ponekad najbolji roditelji upravo "vlasnici" deteta koje vrišti.
"Nemam često priliku da odem u šoping sa samo jednim detetom, ali nedavno sam to sebi priuštila. Ja i moj dvogodišnjak bezbrižno smo išli po radnji kada nas je u tom mirnom trenutku prenio nečiji vrisak. Moj maleni se tako zabrinuo da me zapanjeno pitao "dete plače?". Krenuli smo prema zvuku i uočili dete koje je bilo tu negde staro kao i moj sin, a vrištao je jer se pokušavao sam izvući iz kolica. Vrištao je, udarao i doživljavao pravi slom. Priznajem, u tom sam trenutku bila srećna u sebi što to nije bilo moje dete i bilo mi je stvarno žao i tog deteta, ali najviše njegove mame.
Prišla sam bliže. Mama je izgledala umorno i očajno i tihim ga je glasom pitala: Zašto ne možeš biti dobar dečak? Zar ne možeš biti kao sva ostala deca koja normalno sede, ne viču i ne bacaju se iz kolica? Pogledaj, jedino si ti takav".
Međutim, dete nije prestajalo pa je mama žurno krenula da završi kupovinu i pobegne iz radnje. Ja sam dotle uživala u divnim trenucima sa svojim zlatom.
Kasnije tog dana, nas smo dvoje opet krenuli u mini avanturu - po stariju seku u školu. Odvezala sam ga iz sedišta i taman kada smo trebali krenuti prema školi on se setio svog mleka. Lepo sam mu rekla da ne treba sada nositi mleko sa sobom, jer ćemo se brzo vratiti, samo da pokupimo seku, a i nisam imala mleko za nju pa će se ona, naravno, ljutiti i tražiti svoju porciju. To što već ide u školu ne znači da je manje dete od dvogodišnjaka. I naravno - dogodilo se neizbežno. Čim sam mu rekla da ostavi tu bočicu počela je histerija. Vrištanje, bacanje, cviljenje... tako da su nas, hvala na pitanju, čuli svi ljudi na parkiralištu i naravno znatiželjno pogledavali šta se događa. Tako sam odjednom ja postala ona mama uz prodavnice - umorna, jadna s pitanjem zašto ne možeš biti kao i drugi? U sekundi sam postala svesna da bih si mogla pomoći tako da mu dam to mleko, ali, što bi ga time naučila? Da će svaki put kada vrisne dobiti to što želi samo da ne vrišti? Ne, odlučno sam da ga uzmem za ruku u nadi da će prestati, zaboraviti, ali naravno da nije. Vrištao je i čupao rukicu, hteo je silom da pobegne u auto po mleko. Deca su izlazila iz škole, roditelji su čekali i svi su nas gledali onim osuđujuće samilosnim pogledom.
Shvatila sam tada po ko zna koji put - da, lakše bi mi bilo da sam popustila, ali što bi to za nas, za njega značilo dugoročno?
Ono što želim reći jest to da svaka ovakva dečja histerija ne znači da je tu nešto krivo, ili da roditelji nemaju nikakvu kontrolu nad svojim djetetom i nad ovakvom situacijom. Baš naprotiv - upravo dozvoljavanjem detetu da vrišti roditelji dokazuju da imaju kontrolu - ne posustaju pod dečjim zahtevima samo zato da bi ljudi ne bi zurili u njih i time svoju decu uče važnoj lekciji. Zato kada sledeći put vidite mamu kako umorno i beznadno stoji pored svog vrištećeg deteta, ne sažalevajte je i ne osuđujte, jer baš ona drži sve konce u svojim rukama. Samo treba malo izdržati.
Jutarnji.hr
