Cilj joj je bio da vidi da li su zaista tačne priče koje su tada kružile o toj ustanovi. A pričalo se da tamo muče ljude, biju, maltretiraju i iživljavaju se nad njima. I dokazala je.
Njena priča ide ovako.
Elizabet je rođena 1864. godine u Pensilvaniji. Bila je jedno od 15-oro djece u siromašnoj porodici. Otac joj je umro, a majka se preudala jer nisu imali novca. Očuh je bio nasilan, zlostavljao je njenu braću, sestre i majku. Ubrzo, majka je nekako uspela da se razvede.
Mala Elizabet je tada imala samo šest godina i odmah je shvatila da će morati da izdržava majku i da rano počne da radi. Velika želja joj je bila da postane pisac. Išla je ka tom cilju i na kraju je nekako uspela da se zaposli kao dopisnik Pitsburg Dispeča. Radila je za pet dolara na dan.
Vrlo brzo je pokazala svoj talenat, pamet i ljubav prema tom poslu joj je ubrzo donela i uspeh. Ponudili su joj bolji posao i seli se u Njujork. Bila je prva žena na svetu koja se bavila istraživačkim novinarstvom, pokrenula je čitavu revoluciju u ovoj profesiji i ušla u istoriju.
Bila je lepa, zgodna i sitne građe. Oblačila se smerno i ostavljala je utisak dame. Kao takva, znala je da nema šanse da dođe do mentalne ustanove. Došla je na ideju da se obuče u pocepane stvari, prljave i da glumi da je luda. Počela je da luta ulicama Njujorka, vređa ljude i glumi da je skroz odlepila.
"Ludački pogled sam danima vežbala u ogledalu. Najbolji je onaj kada gledate u daljinu", izjavila je tada Elizabet.
Ubrzo je neko od Njujorčana pozvao policiju. Uhapsili su Elizabet i poslali baš tamo gde je i htela. lečili su je deset dana, jedva je uspela da izađe iz ustanove, a ovo su neki od njenih utisaka:
"Ova bolnica je kao zamka za pacove. To je jedno prljavo, preodvratno mesto u koje se vrlo lako ulazi, ali veoma teško izlazi. Ono što sam tamo videla je nadmašilo moja očekivanja. Lekari su brutalni, nesavesni, grubi i agresivni. Biju mentalno obolele ljude, guše ih jastucima, maltretiraju na sve moguće načine, ne daju im da idu u toalet i ljudi uriniraju po podu, pa za to dobijaju batine. Krv od batina je svuda. Po zidovima, po podu, posteljini… Sve smrdi na fekalije, urin, povraćku i krv. Hrana je hladna, pokvarena, užegla… Mnogi ljudi ovdje su sasvim normalni. To je jasno kao dan. Leče ih kao da su najveći ludaci, trpaju im lekove od kojih se pretvaraju u biljke. Mnoge žene ovde strpali su muževi koji su našli drugu ženu, pa su ove hteli da se reše. Da ovde dospete dovoljno je da onaj koji hoće ovde da vas strpa ima svedoka koji će da potvrdi da ste hteli da se ubijete iako to nije istina. Neki ljudi su ovde završili samo zato što su stranci i pričaju jezikom neke druge zemlje, ali pošto ih niko ne razume, strpali su ih u ludnicu. Provela sam ovde deset dana, na lekovima, dosta je bilo, opisala je tada svoje utiske Elizabet, a članak je objavio magazin "World".
Ona je jedva uspela da izađe iz ove ustanove. Njen urednik, koji je bio veoma poznat i ugledan, iako je lično otišao da je izbavi, jedva je uspeo. Elizabet je kasnije napisala knjigu o ovom iskustvu. Tada je imala samo 23. godine.
avaz.ba
