Verovatno sam poslednja osoba od koje se očekivalo da će ovako nešto reći, ali eto život se još jedanput pokazao u svoj svojoj paradoksalnoj prirodi i ja polako pakujem kofere, jer se za šest dana selim u Bangkok.
Nikada nisam razmišljala o napuštanju svoje zemlje. Volim njen svaki kutak i nikada nisam želela da živim svoj život bilo gde drugde. Ne želim ni sada i na ovo gledam kao na avanturu, posle koje ću se – kao i svaki put, uostalom, vratiti kući. Jedina razlika je što će malo duže trajati.
Da skratim priču o ovoj neočekivanoj odluci - moj dragi ide da radi ono što voli, a ja idem sa njim da mu budem puna podrška (dok ovo izgovaram osećam se kao Meri En u "Đavoljem advokatu" i svim silama nadam da ćemo bolje proći hah).
Da mi je ovo rekla neka drugarica pre godinu dana verovatno bih joj se smejala i mislila bih da pravi najveću grešku u životu.
Ali, čini mi se da mi ljubav tada nije bila jasna, sama po sebi. Pa, ni sam život. Pa, ni pojam doma.
Svako ko je ikada živeo zna i da život često ume da bude zajebant... I, znate šta? Hvala mu, jer je to verovatno najbolji način da nas tera napred.
Srećna sam. Uplašena sam. Radujem se. Tugujem. Stojim pred bezdanom nepoznatog. Jer, budimo realni, ne idem u Beč, Berlin, London ili Cirih - idem u Bangkok.
A, na taj grad su mi trenutno jedine asociacije - zmijska krv, trandže, droga i kobre.
No, pretpostavljam da su i svima koji nikad nisu bili u Srbiji, prve stvari koje vežu za našu zemlju rat, komunizam i inflacija. Pa, ipak, nije baš tako, zar ne?
U poseti ambasadi sam bila okružena natpisima "Tajland, zemlja osmeha", a i postupak dobijanja vize je bio baš takav - prijatan, lak i jednostavan. Čak se ispostavilo da je lakše povesti psa u daleku Aziju, nego Budimpeštu, na primer.
Da, ide i ona sa nama. Mali džek rasel terijer alergičan na sve. Pogotovo na prljavštinu i vlagu, kojih će na ulicama Bangkoka biti u izobilju. Ali, razmišljala sam, ako već idemo, ićićemo na naš način. Nas troje, kao i uvek.
Iako negde duboko u mom umu leži istina da je povesti nju najveća greška koju možemo da napravimo i moja negativnost duboko u podsvesti tvrdi da ću ostati bez nje, ja verujem da je to ispravno.
I, evo ovih desetak dana otkad smo kupili karte kod mene se smenjuje osećaj apsolutne bezbrižnosti i pojačanog adrenalina sa velikim strahom od napuštanja sigurne luke, udobnog gradskog života i porodice.
Kažu da sve to prođe, ali do tada moraću da nastavim da se borim sa lošim snom, slabim apetitom i izbegavanjem razgovora sa roditeljima - što polako privodim kraju.
Naravno, prva stvar koju mi je majka rekla bila je: "Nemojte slučajno da vam tamo uvale neku drogu" i "ne ideš dok ne vidim kakav vam je smeštaj". I, dekino neizbežno pitanje o tome da li će mi i tamo teći staž.
Da li stvarno treba da brinem zbog penzije i zdravstvenog osiguranja u ovom ili bilo kom trenutku?
Ako je život nešto, onda je nepredvidiv, kao što rekoh.
Idem na more, u avanturu života i ne znam kad se vraćam. Biću sama sa najbitnijom osobom u životu i našim psom. Realno, koliko to može da bude loše?
Ovo je ona strana mojih pozitivnih misli, koje polako prevladavaju kako se ponedeljak bliži...
Umesto da se nerviram zbog lošeg beogradskog prevoza, raskopanih ulica, morkih cipela i kape koja će mi uvek pokvariti frizuru - kupaću se u moru, neke od najlepših plaža biće mi udaljene svega par sati od kuće i imaću strava preplanuo ten...
More, obožavam. Istraživanje nepoznatih gradova, novih kultura i religija ne mogu da budu loša odluka. Zar ne? Treba li nešto više da tražimo od života? Možda nam on baš daje ono što mu nikada nismo tražili, a baš nam je u tom trenutku potrebno.
I, da, bojim se. Ali, odlazim. Sa Pavićevom mišlju na umu: "Ako ideš u pravcu u kome tvoj strah raste na dobrom si putu".
(Kurir.rs/Žena, J.P.P.)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PRUŽI RUKU: Kako smo po najhladnijem danu od početka zime ugrejali naše sugrađane
