Sve je oko mene bilo mrkli mrak dok se u jednom trenutku nije javilo svetlo. Izgledalo je kao da izranjam na površinu tamnog jezera. Ležala sam na stomaku na dušeku postavljenom na pod studentske sobe. Bacila sam pogled preko ramena i kao kroz maglu videla lice brata moje prijateljice.
"Kako sam se ovde stvorila? Jesam li pristala na ovo", pitala sam se u sebi.
Davala sam sve od sebe da u glavi sklopim slagalicu događaja prethodne noći. Poslednja stvar koje sam se sećala je da sam došla na studentsku žurku sa cimerkom sa kojom sam pre toga popila dosta alkohola. Svi prisutni prijatelji primetili su da sam opasno pijana i poslali me u sobu da se naspavam. Tu je bio i brat moje prijatlejice, bio je u poseti za vikend.
Nikad neću zaboraviti na ležeran komentar moje cimerke kada sam joj rekla da sam imala odnos sa meni prilično nepoznatim čovekom. "Dakle, prvi seks za jednu noć. Zar ne osećaš da si sad više kul?", pitala je.
Tešila sam sebe mislima da je svaka studentkinja prošla kroz ovako nešto, da zaista nikad nisam imala seks za jednu noć, da sam pre toga imala seks sa samo dva muškarca.
A ono što nikom nisam rekla je da sam ih sve samo pustila da veruju da sam i sama pristala na taj odnos. Svima u okolini rekla sam samo najosnovnije i pustila ih da sami izvlače zaključke. Nikom nisam rekla da ja nisam dala pristanak za taj odnos. Izbrisala sam sve iz sopstvenog sećanja zapanjujuće lako. Ušla sam u vezu sa dečkom, diplomirala i zaposlila se.
Par godina kasnije ekipa sa fakulteta ugovorila je okupljanje. Sa uzbuđenjem sam čekala tu žurku, a pre toga trebalo je da idem na večeru kod prijateljice. Znala sam da ću se tamo sresti sa napasnikom, ali ja sam tako dobro poricala pred sobom šta se desilo da sam mogla mrtva hladna, sa njim pored sebe, da jedem lazanju, smejem se i uživam.
Posle večere, njen brat rešio je da ide sa nama na žurku i na moje veliko iznenađenje počeli smo da flertujemo. Ja sam bila na nekom autopilotu, nisam imala nikakav plan niti sam razmišljala o bilo čemu. Pila sam da bih se opustila, ali ne previše jer sam želela da imam kontrolu nad svojim postupcima. Negde pred kraj večeri predložila sam mu da se vratimo u njegov stan.
Ne znam kako, ali nije me uplašila činjenica da sam sa njim u krevetu. Samo smo se dodirivali i mazili. On nije insistirao da idemo dalje od toga, ja nisam ni nudila tu mogućnost. Kada sam se probudila, tri moje prijateljice uključujući tu i njegovu sestru bile su u stanu. Gledale su me sa neodobravanjem jer su poznavale mog dečka sa kojim sam bila u ozbiljnoj vezi.
Znam da je trebalo da budem posramljena i da se plašim da će moj dečko saznati za sve. Ali nisam se plašila niti sam se stidela. Osećala sam se kao kada vas nešto dugo, dugo svrbi i napokon uspete da se počešete. Inače vernost shvatam vrlo ozbiljno, ali imala sam neku potrebu koja mi je očigledno bila važnija od vernosti. Osećala sam olakšanje.
Eksperti za seksualno nasilje kažu da nema ničeg čudnog u mojoj želji za novim susretom sa mojim silovateljem.
"Mnoge žrtve napada imaju potrebu da ponovo prožive situaciju u kojoj nisu imale nikakvu kontrolu. Žele reprizu u kojoj će one kontrolisati situaciju", kaže Džim Hoper, doktor psihologije sa Harvarda i ekspert za seksualno nasilje.
I kada razmislim o tome, ima smisla. Želela sam da proživim taj scenario, ovog puta onako kako meni odgovara, sa srećnim krajem. Da lišim moći onoga ko je mene tada lišio moći.
Tek osam godina nakon silovanja sam prihvatila da sam žrtva silovanja. Pre oko godinu dana rekla sam to svom terapeutu i vereniku i obojica su se složili da je to bilo silovanje. Toliko godina trebalo mi je da to priznam sebi. Prosto, izbegavala sam istinu jer nisam želela da i sama postanem deo statistike. A statistika kaže da je oko 70 odsto silovatelja neko iz okruženja žrtve. Oko 25 odsto studentkinja doživeće silovanje. Više od polovine njih neće nikome reći za to.
Lakše mi je bilo da prihvatim svoje iskustvo kao nešto kroz šta prolaze svi studenti, kao "kul" seks za jednu noć.
A to što sam zavela svog silovatelja samo je produžilo moju negaciju toga što se desilo. Jer, lakše mi je bilo da prihvatim da sam prevarila dečka nego da sam silovana. Lakše mi je bilo da u glavi vrtim slike mene i mog silovatelja dok plešemo i mazimo se po krevetu, umesto scene našeg prvog susreta.
Deset godina nakon mog silovanja, napokon imam hrabrosti da kažem da to jeste bilo silovanje. I tek sada, zahvaljujući psiholozima poput Hopera, shvatam da je oporavak posle silovanja mučan i dugotrajan. Retko kada se sve desi kao u filmovima - ispitivanje, policija i iscelivanje žrtve. Postoje kompleksni psihološki instinkti koji mogu da nas vrate unazad. I vreme je da ceo svet prihvati da tako primitivan i neprirodan čin poput silovanja izaziva podjednako primitivne i neprirodne reakcije žrtve.
(Kurir.rs/Žena/marieclaire.com, Foto: Shutterstock)
NE PROPUSTITE
