Ledi Lejla Pedžet rođena je 1881. godine. U Beograd je prvi put došla 1910, kad je njen muž, ser Ralf, bio imenovan za britanskog predstavnika u Srbiji.
Po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912, u Beogradu su otvorene vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje... Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, nakon koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.
Kada je počeo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih zaraženih u epidemiji.
Upućena je na oporavak u Švajcarsku, a pred polazak se pismom, objavljenom u Politici na prvoj strani lista, zahvalila „celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti s kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti“. Odgovorio joj je na isti način vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević.
„Oduvek sam za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i između mene i njega je postojala neka naročita veza koja je činila da i kad sam od njih daleko, s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja“
Ledi Pedžet vratila se u Skoplje već u julu 1915. i opet preuzela upravljanje bolnicom. Tu su bili izmešani srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad je srpska vojska preko Albanije napustila zemlju, ona je ostala uz ranjenike i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kada su ranjenici napustili bolnicu, u februaru 1916. godine, preko Sofije, Bukurešta i Rusije vratila se u Englesku.
Posle Drugog svetskog rata, njeno imanje postalo je središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. Miloš Crnjanski je izvesno vreme sa ženom stanovao u njenom zamku, a pomogla mu je i da dobije englesko državljanstvo. Zahvaljujući njenoj novčanoj pomoći, uređeni su Srpska crkva i Srpski klub u Londonu, a u Crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.
Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović zapisao je da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala kuću u kojoj je odrasla i otuđila velelepni park...“
Umrla je 1958. godine.
Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!“
(Momčilo Petrović - Foto:Wikipedija)
