Toliko brzo danas život teče da kada kažete to se desilo pre dve godine, siguno nije bilo tada, nego dodajte bar još jednu ili dve...
Munjevito nam se izmiću, pa čak i kada samo koristimo javni prevoz, jer u njemu potrošimo bar četiri sata, što je čak četvrtina našeg produktivnog vremena u toku jednog dana... Sve prolazi pored nas kao slike, a od briga i obaveza nismo primetili kad nam se pojavila prva bora, kad su nam se kapci na očima spustile, mi poružneli...
Okruženi smo ludilom, jurnjavom, a u stvari kada bolje razmislimo, zašto bih ja provela 2 sata u prevozu, kada mogu peške da dođem do stana za sat i po. Mislim, ta idejam mi je odavno na pameti, ali trčala sam kući prvo da uzmem decu iz vrtića, kasnije iz dečjeg boravka, pa onda da im skuvam ručak za sutra, popeglam, operem, spremim, pa da mi ostane...
Prošle godine očas posla, bora na licu koliko hoćeš, sede ne možeš da sakriješ nikako, a kilograma viška da deliš šakom i kapom, al niko neće.
E sad navika je čudo, žuriš kući ko da te ne znam ko čeka raširenih ruku. Pa klincina više nisam potrebna. Voleli bi oni da tek dođem doma onda kada krenu u grad, da gajbu imaju samo za sebe. Al ja znam to, pa opet žurim, ulećem vazda u pun autobus, još i trčim za njim, da ne čekam drugi, pre ću doći kući. I tako svaki dan, sve do juče.
E, znala sam kad će mi doći iz dupeta u glavu pa da krenem kući peške iz više razloga. Jedan je, pre ću stići, neću čekati na stanici po 15 minuta, u proseku, nekad dođe i pre, naravno. Drugi, to je jedina fizička aktivnost koju ću početi da radim (teretana ne dolazi u obzir, a kada jednom uđem u kuću, nema šanse da ću ponovo izaću iz nje i još da šetam. Pa nisam izgorela po glavi). Treći razlog je KIŠA! Da li je realno da, kada ja, posle 17 godina radnog staža, krenem peške kući, bude najkišovitije proleće decenijama. Ajd jedan dan, ali kažu biće 22 dana kiša. Svaki dan posle podne. Evo i danas tako. E pa idem i iću ću.
I bolje je peške i po kiši nego dve stanice u punom autobusu. Verujte mi! Kako to nisam ranije odlučila?! Mislim, prvi plan mi je svakako bio da do Brankovog mosta idem dve stanice pa onda peške, polako, koliko stignem. Uvek mogu uleteti u prevoz ako se umorim.
Ma kakva umor! Kada sam ušla u pun puncat autobus, izašla sam pijana iz njega, jedva čekajući da se otvore vrata. Kiša tek počela, ma neka pada. Prodisala sam. U autobusu ne samo da smo visili jedni na drugima, pravi špic, svi se vraćaju s posla, nego nismo mogli disati. Ne može nijedam video zapis dočarati daj ustajali vazduh, mirise, a još sam bila pripijena uz čoveka koji je u pola pet već isparavao na alkohol, da sam se ja napila pored njega. Otvoriše se vrata autobusa i svež vastuh i kiša me dočekaše da speru sa mene sve.
Zaboravila sam šta znači sloboda kada šetate, a kiša sa vas pere sav umor. Brinula sam da neću moći podneti mokru odeću na sebi, da će mi voda ući u cipele, a onda samo misao: Pa šta je tu loše biti mokar?! Čim dođem pod topao tuš, čaj ili kafa i odmaranje uz laganu muziku. Kad sam to poslednji put uradila?! Ne sećam se! Možda nekad kad sam bila devojčica, prvi-drugi razred osnovne škole! Miris vlažnog asfalta, tek pokošene trave pored Ušča samo su me vratile u detinjstvo i dale snagu da stvarno peške stignem kući.
I sutra ću, pa nek pada kiša ove godine koliko god hoće! Em je zdravo i za dušu, a ponajviše za moje kilograme. Samo da ne grmi previše...
Kurir.rs/PDV/Foto Zorana Jevtić
