IZETA HAMZA SVIRA VIOLINU I STUDIRA MEDICINU UPRKOS BOLESTI! Iako često trpi BOLOVE, ne odustaje od ŽIVOTA!

Žena - 03.01.2020. 15:09h

- Simptomi su počeli u junu 2012. godine, a konačna dijagnoza reumatoidnog artritisa uspostavljena mi je oktobru iste godine. Trebalo je sigurno mesec da uopšte odem kod lekara, budući da su simptomi bili „varljivi“; pojave se ujutro, pa potpuno povuku uveče. Ponekad sam mislila da se radi o povredi, međutim, nikada ne bih mogla da se setim kako je do nje došlo. Nakon jednostavnih analiza, vrlo brzo se uspostavila tačna dijagnoza i eliminisale su sve druge potencijalne – počinje svoju životnu priču Izeta Hamza iz Sarajeva, studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta u Sarajevu i violinistkinja koja ruši sve prepreke pred sobom.

Izeta je uspešna mlada djevojka, koja nije dozvolila nijednoj prepreci da je onemogući da živi onako kako je i zamislila. Ima samo 21 godinu, a toliko talenta, energije, da može biti inspiracija mnogima.

Svoj put je određivala sama i nije dopustila da dijagnoza reumatoidnog artritisa ostavlja previše tragova na tom putu. Sa 14 godina naučila je da svira violinu, osvajala nagrade na kantonalnim i federanim takmičenjima, scenu delila sa Petrom Grašom, a četiri godine kasnije upisala i fakultet.

Ni kada je bolest, koja je došla izenada, oštro pokaziva svoje zube, Izeta nije odustala, jer za nju odustajanje nije opcija. Nastavila je da se bori.

- Prvi znaci su bili bolovi u zglobovima šake. Često se znalo desiti da me određeni zglob boli celu noć, a da se ujutru osećam kao da me nikad ništa nije bolelo. Naravno, s vremenom su bolovi postajali sve jači, te su zahvatali veći broj zglobova. U tako agrsivnoj fazi bolesti teško sam mogla da vršim životne aktivnosti, tipa; češljanje, oblačenje, kretanje uopšteno. Svaki pokret je bio bolan, s tim što su jutra bila daleko najbolnija - otkriva Izeta.

Njen život, kaže, podeljen je u dve faze; period pod bolom i onaj bez bola. Terapija je konstantna.

- Kada sam pod bolom, svaki segment života je otežan, počevši od osnovnih, dnevnih do složenijih aktivnosti. Nošenje stvari za školu, sada već fakultet, vožnja u gradskom prevozu, presvlačenje, apsolutno svaka aktivnost koja uključuje pokretljivost i snagu. U periodu bez bola, moj život izgleda sasvim normalno, ma i mnogo više od toga. Studiram, sviram, učestvujem u različitim projektima, izlazim. Zaista imam maksimalno ispunjen život. Terapija je uvek prisutna, u različitim formama i količinama. Naravno da svaki lek ostavlja neželjene efekte koji vrlo često umanjuju ukupni kvalitet života, međutim, takav „ulog“ se ne može porediti s benefitima koje imam od njih. Zapravo nijednu svoju injekciju ne posmatram kao nešto neuobičajeno i strašno. Naprotiv, zahvalna sam i srećna što je imam.

Koliko je važna upornost, Izeta svojim primerom pokazuje svakodnevno. Kako je violina oduvek bila njen najdraži instrument, ali nije bilo prilike da se regularno školuje, uzela je stvari u svoje ruke. Pokazala je da su ciljevi ostvarivi uz dovoljno volje, truda i rada.

– Sa četrnaest godina sam od svoje ušteđevine kupila violinu i jednostavno počela da sviram. Olakšavajuća okolnost je bila što sam do tada svirala tamburaške instrumente, pa sam samo prenosila stečeno znanje. Međutim, bilo je mnogo teže, s obzirom na to da violina ne poseduje ograničena polja za tonove, jednostavno se mora čuti i osetiti – govori Izeta i priseća se:

– Sećam se trenutka kada sam svojoj najboljoj prijateljici rekla: „Kada bi me barem neko poslušao i odlučio da mi pomogne oko osnovnih komponenata sviranja koje sama ne mogu da dokučim“. Neverovatno, ali upravo tako se i desilo. Mesec nakon toga, bila sam pozvana da sviram na završnom koncertu svoje najbolje prijateljice, tada je njena nastavnica klavira, iznenađena onim što čuje, pozvala nastavnicu Aminu Šabanović, kojoj je bilo neverovatno da je neko sam uopštee uzeo da svira violinu, a ne da je to uspeo da dovede na neki, za tadašnje okolnosti, pristojan nivo. Sama je ponudila da mi drži časove i sa njom sam za dve godine prešla celo gradivo koje se regularno radi šest godina. Nakon toga je usledilo pitanje: „Želiš li da nastaviš obrazovanje u Srednjoj muzičkoj?“. Ponudu nisam mogla da odbijem, jer je to bila moja ogromna želja. Kada sam bila treći razred Treće gimnazije, upisala sam prvi razred Srednje muzičke, Odsek muzičar opšteg smera – zakonski nisam mogla da upišem solo violinu, jer nisam završila nižu muzičku školu. U srednjoj školi sam svirala u klasi divnog profesora Borisa Lončara, koji mi je držao časove preko norme određene za opšti smer. Zadovoljila sam uslove za prelazak na solistički smer i već u drugom razredu uspela da izađem na takmičenja, osvojivši dve nagrade. Za mene je to bio ogroman uspeh s obzirom na to da sam svirala program koji sviraju učenici s barem duplo više iskustva u odnosu na mene. Održala sam i solistički koncert u prostorijama Osnovne muzičke škole Ilidža.

Ne krije da postoje trenuci kada ne može da svira, jer sviranje je jedna od zahtevnijih aktivnosti, koja podrazumeva snagu i koordinaciju pokreta. No, iako violina zauzima posebno mesto u njenom srcu, s vremenom, Izetine obaveze su postajale veće, pa je morala da postavi prioritete u životu. Violinu nije zanemarila, ali ona više nije na prvom mestu. Upisala je Medicinski fakultet i taj trenutak kad je primljena za nju je najsrećniji u životu.

- Izabrala sam svoju prvu ljubav, medicinu, i nažalost, svoje školovanje u Srednjoj muzičkoj školi nisam završila. Medicina poseduje humani aspekt, što je sigurno veliki razlog što je volim. Međutim, humanost i sama ljubav prema medicini nisu dovoljni. Medicina traži kontinuiran i smislen rad, potpunu posvećenost. Medicina je za mene najbolji način da pomognem drugima – kaže nam.

Izeta naglašava da je bolest nikada nije povukla nekoliko koraka unazad, već ju je samo ojačala.

- Jednostavno sam počela drugačije da gledam na život, cenim više i budem zahvalna za sve što imam. Naučila sam da ne možemo sve kontrolisati, ma koliko to želeli, da je ambicija dobra dok ne pređe granicu kada počne da deluje destruktivno. Svakome se u životu desi određeni „prelomni trenutak“ koji nas jednostavno podseti na to da smo samo mali ljudi na velikoj Zemlji. Koliko god mislili da smo moćni, zapravo smo slabi i vrlo nas je lako poremetiti – govori Izeta, dodajući da je bolest divan početak izlečenja ličnosti, ukoliko se pircipira iz pravog ugla.

Njena velika podrška kroz život su njeni roditelji i sestra. Naglašava da joj je najveći oslonac majka i da snagu pronalazi u veri.

- Kada posmatrate situaciju iz drugačijeg ugla, kao celokupnu a ne kao trenutni događaj, dobijate drugačiji uvid u život. U redu, to je moje iskušenje, naravno da je teško, ali nije nemoguće. Moje iskušenje je zapravio misija, koju svako ima manifestovanu u različitim oblicima. Ne smatram se bolesnom osobom, moje životne aktivnosti to negiraju – kaže Izeta.